DOK je još sticala zvanje rediteljke, danas doktorka umetnosti Branka Bešević Gajić poželela je najpre da svoj diplomski rad posveti “nekim teškim temama, ne shvatajući kako se i zašto raspala velika država u kojoj je rođena”. Ipak, poslušala je svog profesora Fetija Dautovića da odabere neku ličniju priču, te da niko ne bi bolje uradio film o Žarku Lauševiću, glumcu čiji je rad od detinjstva pratila, najpre uz roditelje.
Igor Marinković
– Roditelji su mi preneli ljubav prema doajenima, prinčevima glume kakav je Žarko nesumnjivo bio, pamtila sam “Oficira sa ružom”, “Staklenu menažeriju” sa Žarkom i Merimom Isaković… – seća se Branka kako je “prelomila”:
– Kako je u to vreme retko ko bio u kontaktu sa Lauševićem, Feti Dautović povezao me je sa Irfanom Mensurom, on sa Žarkom, i uspeli smo da najpre nezainteresovanom Lauševiću objasnimo da nam je ta priča, tragedija koja je preklopila dve epohe, neophodna ne zbog njega, nego zbog svih nas. U istraživačkom radu pomogle su mi i “Novosti”, koje su objavile prvu Žarkovu knjigu.
Brankin mentor, profesor Goran Peković onda je prelomio još jednom, savetovavši joj da joj diplomski film bude nešto drugo, a da “Lauš” preraste u njen prvi profesionalni film. Tako je i bilo, uključena je i druga strana, na čemu je i sam junak, Laušević, prvi insistirao – i posle pet godina dugometražno dokumentarno-igrano ostvarenje “Lauš” je 2014. krenulo po festivalima, počevši da žanje ovacije i priznanja.
– Taj film me je svakako etablirao u celom regionu i postao neka vrsta moje lične karte – kaže rediteljka, koja nikako ne uspeva da se pomiri sa činjenicom da je njenu prvu profesionalnu filmsku priču, o životnoj tragediji princa glume, ponovo aktuelizovao baš tako tragičan događaj kao što je njegov prerani odlazak.
Dve godine posle “Lauša”, snimila je – opet i kao scenarista, igrano-dokumentarno ostvarenje “Dom anđela” o nemanjićkom manastiru Kumanica u Polimlju – koje je kao njen master rad prevazišlo sve kriterijume studentskog filma i završilo u zvaničnim festivalskim selekcijama. Usledio je igrano-dokumentarni film “Sveti Mardarije vladika bez adrese”, o životu vladike u Americi, a potom i “Svedočanstva” o manastiru Tumane.
– Tokom karantina, da ne bih poludela, a spremajući ispit iz animacije na doktorskim studijama, sa montažerkom Nevenom Jovanović snimila sam četiri i po minuta dug animirani film “Korona”, koji je takođe potom nagrađen – navodi rediteljka. – Potom sam, tokom doktorskih umetničkih studija iz oblasti digitalne režije, nastavila da istražujem, i nastao je interaktivni dugometražni igrani film “Odluka”, koji se bavi problematikom partnerskog nasilja, teškom ali sveprisutnom.
Nije, kako kaže, želela da kritikuje svet u kome odavno nema filmske trake, sve je digitalno a filmovi se gledaju sa telefona. Ipak, ponudila je svoj interaktivni digitalni film publici – u pravoj bioskopskoj sali – gde su mogli da menjaju krajeve po želji, ali je samo iskustvo gledanja filma ipak ostalo kolektivno, bioskopsko. “Odluka” je potom, uz pomoć Cinnamon i “MS-Film” produkcija, razvijena u standardni igrani film, koji takođe do danas pohodi festivale, a nedavno je nagrađen u Pragu gde je rediteljka putovala na poziv ambasadora Srbije.
Posle dugometražnog igranog filma “Milojev dar” o podvižniku Drugog balkanskog rata, usledila je posveta jedne navijačice crno-belih, kakva je Branka Bešević Gajić, legendi Crvene zvezde – dokumentarni film “A u Londonu muk” o nezaboravnom potezu Duleta Savića, koji su u filmu “opevali” svi – od Nenada Bjekovića do Matije Bećkovića.
– Danas, iščekujem premijeru biografskog filma o Bilji Krstić, rođenoj Nišlijki, a kako je i producent Oliver Paunović iz tog grada ovaj će film zatvoriti Filmske susrete u Nišu – otkriva rediteljka i scenaristkinja koja prema niškom festivalu gaji poseban sentiment, upravo zbog Lauševića i “Lauša”.
– To je ona festivalska publika koja je, na kiši, najpre gledala film a potom stajala i aplaudirala onda kada Žarko nije došao da primi nagradu za “Bolje od bekstva”, zbog čega je i on imao posebnu emociju prema Nišu. Doživela sam i sama da vidim srčanost niške publike, kada je tokom projekcije “Lauša” ponovo padala kiša, on ponovo nije bio tu, a oni su nepokolebljivo aplaudirali. Ponovili su se kiša, suze, aplauzi, i taj događaj se neminovno duboko urezuje u sećanje. Srela sam se sa niškom publikom i povodom projekcije “Odluke”, i radujem se što ćemo se ove godine sresti uz neku veseliju temu, uz priču o njihovoj Nišlijki, i našoj Beograđanki, Bilji Krstić.
Branka je posle neke tridesete, prestala da broji nagrade. Veliko joj je priznanje ipak, što je, nakon smrti osnivača, odabrana da nastavi Smotru hrvatskog filma u Beogradu, koju je utemeljio Stipe Ercegović, čovek koji je dosledno radio na pomirenju naših naroda.
– Šesta smotra na jesen će se održati uz podršku hrvatskog Audio-vizuelnog centra, Ministarstva kulture Srbije i Jugoslovenske kinoteke – najavljuje još jedan svoj angažman rediteljka, koja upravo radi i na drugom igranom filmu, u produkciji kuća “Stela” (Hrvatska) i Cinnamon. I ovoga puta film je više no aktuelan, već od samog naslova koji sadrži ovih dana prečesto rabljenu reč – “Identitet”.
– To jeste film o ravnopravnosti, opet je “ženski”, što želim da ustanovim kao svoj zaštitni znak, da postanem prepoznatljiva kao neko ko stvara jake uloge za žene, daje podršku glumicama, i pozivam kolege da učine isto – kaže o novom projektu Branka Bešević Gajić.
Igor Marinković
Digitalno i film?
– MODERNO doba je unapredilo film i znatno olakšalo proces rada na filmu, početkom novog milenijuma digitalna tehnologija dostigla je pomak – kaže Branka Bešević Gajić na temu kojom se bavila i kao autor, i sa naučnog aspekta. – Pionirsku ulogu Džejms Kameron odigrao je kada je snimio 2003. “Duhove iz ambisa”, specijalno konstruisanom 3D digitalnom kamerom napravljenoj po Kameronovim specifikacijama. Nakon velikih priprema Kameron je snimio i “Avatar”. Nažalost ni uložena sredstva, ni milionska publika nisu dovoljni da bi se “Avatar” smatrao odličnim filmom. Reditelj je više vodio računa o tehnologiji i 3D efektima, a manje o narativu. Tako da je to možda negativna mera koja je nastala kao posledica modernog doba jer je mnogim stvaraocima u fokusu bila tehnika, a ne sadržaj.