Problemi na Bliskom istoku svoje korene imaju u spletu različitih događaja i želja, podjednako Jevreja i Arapa, kroz različite istorijske epohe. U najmanju ruku, u okviru onoga što bi trebalo razmotriti kao moderni splet tenzija i sukoba, imamo otvoreni problem koji je, bez ikakve sumnje, ušao u punih sto godina trajanja. Ti sukobi jesu sukobi različitog intenziteta i značaja među gotovo svim zemljama tzv. Bliskog istoka, a mi ćemo se ovde, u najvećoj meri, fokusirati na poslednji sukob Izraela i Palestine.
Početkom oktobra 2023. godine, nekoliko naoružanih palestinskih grupa u saradnji sa Hamasom uspele su da sprovedu prepad na Izrael, upadnu u izraelsku teritoriju, izvrše masakr i pritom zarobe veliki broj civila u svojstvu taoca, a za potrebe budućih pregovora.
Više je nego poznato i jasno da su te grupe i Hamas imali zajedničke vežbe grubo mesec dana pred napad (kao i nekoliko puta znatno ranije), te je nejasno kako se dogodilo to da izraelske obaveštajne službe nisu blagovremeno reagovale kako bi sprečile napad ili kontraobaveštajnim radom usmerili napad u željenom smeru radi što efikasnije intervencije. Ako sve te nedoumice ipak ostavimo po strani, ono što kao opštepoznato imamo jeste činjenica da su Palestinci uspeli u svojoj nameri i, kao nekada Egipćani, prilično iznenadili Izrael. U tom krvavom napadu ubili su preko hiljadu civila i uzeli preko dve stotine talaca. Međutim, Izrael se relativno brzo pribrao, organizovao i započeo kontraofanzivu u nameri da, kako se svakodnevno i dalje može čuti, uništi sva uporišta Hamasa.
Što se civila tiče, Izrael „žali” zbog „njihovog neminovnog stradanja”. Najkraće, stradanje palestinskih civila se zvanično tumači kao nuspojava akcija usmerenih protiv Hamasa. Cilj dakle nisu civili, već isključivo pripadnici Hamasa, a njih zvanični Izrael vidi isključivo kao teroriste. Izraelske akcije već više od šest meseci ne jenjavaju, a broj stradalih civila neprestano raste. Sve ovo jeste stvorilo nove diplomatske probleme vodećim svetskim silama. Sjedinjene Države snažno podržavaju Izrael na svom putu da se, kako navode, obračuna sa palestinskim teroristima, ali ništa preko toga. Iran je ipak optužio američke zvaničnike da podržavaju izraelske zločine. S tim u vezi, Iran je reagovao napavši najpre Irak i Siriju, a nedavno je granatirao i sam Izrael. Strah da će se sukob Izraela i Palestine proširiti na region nikako nije bez osnova. Naprotiv, sukob već eskalira, a do kraja 2024. godine će dodatno eskalirati. Već vidimo i da su jemenski Huti u Crvenom moru u više navrata napadali britanske i američke brodove, a Sjedinjene Države su tako bile primorane da nedavno formiraju koaliciju za osiguravanje plovidbe u Crvenom moru. Sve to bi trebalo da prestane ili da se poprilično stiša, ukoliko Izrael prekine sa napadima u Gazi. Bojim se ipak da će se, nakon poteza Irana, vrlo brzo u konflikt zvanično uključiti Pakistan i Liban (Hezbolah). Teško je odrediti tačne korene Hezbolaha, ali njegovi prethodnici su se pojavili negde posle izraelske invazije na južni Liban kao odgovor na napade Palestine 1982. godine, kad su se šiitski lideri otcepili od vodećeg pokreta Amal. Ne bih, pored Pakistana i Libana, isključio mogućnost intervencije još nekih zemalja. Podsetimo, moderni sukob Izraela i Palestine datira iz vremena tzv. britanskog mandata.
Tridesetih godina dvadesetog veka, u najvećoj meri bežeći od Holokausta, veliki broj Jevreja je naselio današnju teritoriju Izraela (i pojasa Gaze) i tu počinju moderni sukobi dva naroda. Najpre periodične i teritorijalne, nesuglasice su se brzo pretvorile u verske sukobe i na obe strane je došlo do velikih stradanja i problema. Tada je formiran i Arapski komitet sa ciljem da se zaštite palestinski interesi koji bi trebalo da spreče dalje doseljavanje Jevreja, a da se Palestini prizna nezavisnost. Međutim, pregovori su iz nekoliko razloga propali pa su aprila 1936. godine Palestinci krenuli u veliku pobunu protiv Britanaca. Pobuna je ubrzo bila brutalno ugušena, veliki broj Palestinca je stradao, uništena su mnoga sela… Takozvana Pilova komisija je trebalo da reši probleme dva naroda krajem 1937. godine, ali se došlo do nepremostivih prepreka, sukob se kasnije dodatno intenzivirao i do danas nema rešenja za suživot Jevreja i Arapa na tom području. „Njihove nacionalne težnje nisu međusobno saglasne” – glasio je zaključak Pilove komisije. Izgleda da se te težnje nikada do kraja i neće usaglasiti.
Američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio je negde sredinom marta da bi kopnena ofanziva na Rafu, na jugu pojasa Gaze, mogla da dovede do „dodatne izolacije” Izraela i nanese štetu njegovoj dugoročnoj bezbednosti. Ipak, siguran sam da će Izrael, i posle svih upozorenja i poziva na razgovore, intervenisati u Rafi, odnosno izvršiće kopnenu ofanzivu sa nesagledivim i dugoročnim posledicama.
Suviše je već uloženo u celu operaciju i Izrael se ni po koju cenu neće odreći takve intervencije u Rafi. Bez obzira na različita upozorenja koja iz Bele kuće dobija Netanjahu, jasno je da će se takva operacija dopuštati jer nikakvih konkretnih sankcija nema niti se, prema Izraelu, preduzimaju konkretni koraci za smirivanje sukoba. Praktično je sve već tu, sve je na stolu, odlučeno. Ako je uopšte ikada i bila, onda je bez ikakve sumnje maslinova grančica, koju je u rukama simbolično držao Jaser Arafat, davno pala. Ostao je samo pištolj. Tenzije će se katkad potpuno umiriti, ali se nikada neće završiti. Sukob Jevreja i Arapa je sukob bez kraja.
*Filozof