Od kada je sveta i veka ratovi su se vodili da bi se došlo do potrebnih resursa. Ništa drugo do obezbeđivanje resursa radi daljeg razvoja neke zemlje, pa čak i čovečanstva, kroz čitavu istoriju nije bio razlog za ratove. Danas smo suočeni sa sveopštom potrebom za energijom, svima je jasno da će struje biti sve manje i da su tzv. kritični minerali nasušna potreba, te da će se zbog njih u buduće voditi ratovi. Moramo da budemo svesni činjenice da je Evropski parlament nedavno usvoji Zakon o kritičnim sirovinama, kojim je omogućio da Evropska unija sklapa sporazume sa zemljama trećeg sveta, uključujući i tzv. zapadni Balkan, radi nabavke kritičnih sirovina, između ostalog i litijuma.
Međutim, kako bi smanjila zavisnost, odnosno povećala autonomiju od Kine i drugih istočnih zemalja, Evropska unija je propisala zakon kojim pojednostavljuje procedure za kopanje deficitarnih ruda i snabdevanje, i to sa ogromnom većinom od čak 543 glasa za i samo 43 protiv, dok su 24 bila uzdržana. Dakle, baš oni koji su nam solili toliko pamet u ugroženosti životne sredine ukoliko krenemo da eksploatišemo litijum doneli su propis kojim proceduru za rudarenje litijuma apsolutno pojednostavljuju na nivou EU, jer su svesni da bez kritičnih sirovina propadaju. Govoreći prostim jezikom, sve što postoji na prostoru Evropske unije litijuma ili nekih drugih kritičnih minerala u zemlji biće izvađeno i nema te evropske države koja neće iskoristiti ono što joj je Bog podario kao pravo blago, a da ne zaradi na tome. Nas su zahvaljujući našoj naivnosti i neobrazovanosti zaustavili nekoliko godina, baš da ne bismo mi bili ti koji će prvi krenuti sa eksploatacijom litijuma.
Vrlo je poučno pogledati ozbiljan prilog o ratu za Donbas u Ukrajini koji je objavio „Dojče vele” kao medij nemačke vlade za inostranstvo. Donbas je rudarski deo Ukrajine s pretežno proruskim stanovništvom u kome se nalaze neverovatna nalazišta uglja, soli, različitih metala, ali posebno litijuma. Između ostalog, prilog na „Dojče veleu” upravo govori o tome da je rat u Ukrajini zapravo i rat za litijum. Početkom godine član nemačkog Bundestaga iz redova CDU, Roderik Kiziveter, govorio je o značaju litijuma i naveo da će ona zemlja koja ga bude posedovala imati u budućnosti status supersile, a da je od najvažnije moguće strateške stvari po kolektivni Zapad zauzimanje Donjecka i Luganska kao najvećih nalazišta litijuma.
Već nekoliko godina govorim i pišem o tome, nedavno je i sam predsednik države pokrenuo tu temu, a to je činjenica da se današnji ratovi upravo vode kako bi se ovladalo prostorima koji su bogatim kritičnim mineralima, konkretno najviše je danas u potražnji litijum. Bez njega nema baterija, nema laptopa, mobilnih telefona, nema solarnih panela, nema električnih automobila, nema skladištenja struje, nema svega onog što danas suštinski život znači. Zato moramo da stavimo prst na čelo i sami da se pogledamo u oči i kažemo sebi šta mi zapravo hoćemo. Dakle, da se razumemo, ako donesemo odluku da ne rudarimo litijum, što bi bilo ravno katastrofi, predviđam da ćemo biti okupirani i da će onda okupator umesto nas eksploatisati taj isti litijum.
Situacija je takva da niko u Evropi neće dozvoliti da nalazište s najkvalitetnijim litijumom na svetu kao što je naše bude neiskorišćeno. Drugim rečima, opcija eksploatacije je jedina realna i moguća, ali mi moramo da se izborimo da se litijum ne izvozi, već da se u Srbiji obrađuje i da se od njega pravo finalni proizvod kod nas. Znači, električne baterije, automobili i sve ostalo za šta je litijum potreban, da se kod nas proizvodi. E to je najveći problem zbog čega zapadni faktor želi da nas spreči u tome, jer njima nije cilj da Srbija bude ekonomski jača i da ona ima kontrolu nad eksploatacijom, već da kontrolu imaju oni, a nama da daju mrvice da preživimo. Poenta je da oni zagospodare procesima u Srbiji i zato im jeste važno da sklone onog ko im ne dozvoljava pristup kontroli eksploatacije, već žele da dovedu neku marionetsku vladu koja će im omogućiti da rudare i da litijum izvoze za bagatelu iz Srbije. Njima se nikako ne dopada Vučićeva najava da izvoza sirovine neće biti, već samo finalnog proizvoda, što oni suštinski doživljavaju kao neprijateljski akt svesni da će na taj način Srbija postati velesila.
Zato, spremimo se za najveće moguće pritiske, pa čak i ne daj bože i izazivanje ratnog sukoba, jer bitka za resurse kao oblik svetskog rata uveliko je počela i vodi se širom sveta.
*Narodni poslanik