PESNIKINjA sam, da. Na slovenačkom se pesnikinja kaže “pesnica”. I tu pesnicu treba podići visoko!
Ovo, u razgovoru za “Novosti”, poručuje Ana Ristović, prevodilac sa slovenačkog, a pre svega istaknuta naša pesnikinja, čije je stvaralaštvo ovenčano nizom uglednih nagrada. Ta je blistava niska nedavno upotpunjena priznanjem koje nosi ime Vaska Pope, uručenim pesnikinji u njegovom Vršcu prošle sedmice.
privatna arhiva
– Velika je čast primiti nagradu koja je jedna od retkih, ili možda jedina koja nosi ime jednog našeg modernog pesnika, koji je pomerao granice pesničkog izraza i jezika, i uveo u srpsko pesništvo teme i motive kojih do tada nije bilo – navodi pesnikinja. – Tražeći inspiraciju u mitu i našem folkloru, a govoreći o univerzalnom i opšteprisutnom čovekovom stanju zebnje na “nepočin polju” istorije, Popa je stvarao poeziju koju uvek iznova možemo čitati da bismo se podsetili kakvo je i danas mesto čoveka i čovečnosti u svetu.
Kakav je vaš lični odnos prema Popi i njegovom pesništvu?
– Sa Popinom poezijom sam se prvi put, kao i mnogi, susrela u srednjoj školi, i zadivila me je jer je bila drugačija od svega što sam do tada čitala, bio je to neki magični svet koji treba odgonetnuti, i koji se nikada ne otvara do kraja. Popina poezija nosi sa sobom sažetost i kristalnu izbrušenost stiha kojoj s vremenom i sama počinjem da težim, iako je moja poetika drugačija, ali recimo da je pogled na svet isti: večna zapitanost nad jedinstvom makrokosmosa i mikrokosmosa koja nas okružuje, samo ako umemo dovoljno dobro da gledamo.
A kakav je vaš odnos prema pesničkim priznanjima? Mislite li da je poezija nešto što je moguće, potrebno (pr)ocenjivati?
– Književna kritika je neophodna, kao pratilac poezije, tumačenje književnosti je nešto što je nerazdvojivi deo koji prati objavljivanje poezije. Danas, međutim, kako književni časopisi neredovno izlaze i sve ih je manje, sve je manje prostora za književnu kritiku. Naravno da poeziju treba vrednovati, da o njoj treba pisati i procenjivati je.
Sva priznanja koja sam dobila za poeziju mi mnogo znače, jer su poverenje koje je ukazano mojoj poeziji. Pesnik, međutim, treba da se kloni sujete, taštine, lakomosti i žeđi za nagradama, jer zbog njih ne piše, već piše zato što je to njegova nasušna potreba, neka vrsta neprestane neophodne transfuzije krvi. I duha.
Šta poezija predstavlja danas, u svetu sve veće neslobode – za čitaoce, za pesnike?
– Pisati i objavljivati poeziju danas je neka vrsta subverzije, čina koji se suprotstavlja onim postulatima koje nameće današnji svet sveopšteg konzumerizma i populizma. Njena uloga je da nas vrati nama samima, onom “dalekom u nama”, da nas pokrene, zapita o svetu u kojem živimo, da nas nauči da iznova gledamo i otkrivamo svet. U tom smislu ona jeste skrivena sloboda u svima nama koja traži da se otkrije i pokrene. Jer, ako zaboravite da se čudite svetu, ako zaboravite da svaki predmet, list, travku, kamen, biće, vidite kao malo čudo, udaljićete se od čudesnosti u samom sebi. Ako čitate poeziju, ako dopuštate da dopre do vas, otvarate u svom unutrašnjem svetu bezbroj vrata. I to je dragoceno.
Može li se pisanju poezije učiti, kao “kreativnom pisanju”?
– Radionice kreativnog pisanja, kojih danas u Srbiji ima dosta, nisu stvar od juče, u Americi i Evropi postoje odavno. Veliki pesnici, poput npr. Brodskog, izdržavali su se od toga što su na fakultetima predavali kreativno pisanje. Kad god odem na neki festival poezije u svetu, susretnem se sa piscima koji gotovo svi rade tako što predaju kreativno pisanje, koje je u svetu deo univerzitetske prakse, što bi i trebalo da bude. Kod nas je ono deo inicijative samih pisaca koji stvaraju svoje radionice, u kojima oni koji žele da pišu mogu da se nauče tehnici pisanja, da dobiju značajna upustva o čitanju, o knjigama, o tome šta pesma “trpi”, a šta ne. Mislim da je to korisno. Neko se lakše izrazi kroz poeziju, neko kroz prozu.
Kako vidite mesto poezije u odnosu na prozu? Koja lakše dopire do čitalaca? Da li teme i motivi diktiraju formu – ili je baš sve moguće izraziti i kroz stih?
– Čitam mnogo prozu, možda čak u poslednje vreme i više nego poeziju. Pasionirani sam čitalac savremene beletristike, i volim kada me neki novi pisac uzdrma, pokrene. Proza svakako lakše dopire do čitalaca, jer poezija traži dodatno kreativno učešće čitaoca, neku vrstu posebnog pokretanja asocijativnosti i promišljanja. Većina ljudi, nažalost, nema za to dovoljno strpljenja. Kroz stih se apsolutno sve može izraziti, nema nepesničkih tema.
Svrstavate li sebe, osećate li bliskost sa nekom grupom pesnika, određenim pokretom?
– Pripadam generaciji pesnika koja je svoje prve knjige objavljivala početkom devedesetih, u nesrećno vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji. Prve pesničke zbirke tada su objavljivali “Pegaz” ili Matica srpska, trećeg izbora nije bilo. Nismo imali slične poetike, svi smo bili vrlo različiti, ali zajedničko nam je bilo iskustvo sveta i iluzija, ideala koji su se urušili. Tek što smo kročili na pesničku scenu, a oko nas se svet zajedničke države raspadao na jeziv način. Nismo imali nikakve manifeste, nismo u tom smislu bili neko čvrsto jezgro. Objavljivali smo pesme u časopisu “Reč”, koji je bio pravi dragulj u to vreme.
Kao kći pesnika Aleksandra Ristovića koji je svojevremeno uređivao čuvenu ediciju za savremenu poeziju u “Nolitu”, od detinjstva ste upoznati sa pesništvom onih koji danas spadaju u klasike. Koje biste naše pesnike preporučili?
– Enes Halilović, Petar Matović, Petar Miloradović, Dejan Aleksić, Danica Vukićević, Milena Marković, Jasmina Topić, Radmila Lazić, Jelena Lengold, Tanja Stupar Trifunović, Tomislav Marinković, Dragoslav Dedović, Nebojša Vasović, Nenad Jovanović, Dragana Mladenović, Rade Tanasijević, Đorđe Kuburić, Tanja Kragujević, Ivana Milankov, od mlađih Marija Dragnić, Srđan Gagić, Ognjen Obradović… A od onih koji više nisu među nama, Mirjana Stefanović, Novica Tadić, Miloš Komadina…
Kao “pesnica”, verujete li u “žensko pismo”, u snagu i značaj poezije sa glasnom feminističkom porukom?
– Žensko pismo i te kako postoji, nezavisno od pola. Ženskim pismom mogu pisati i pesnici, ne samo pesnikinje, ali ne postoje teme koje su rezervisane samo za jedne ili druge. Što se tiče feminizma, danas morate biti svesni njegove neophodnosti, jer živimo u svetu i u prostoru pre svega, u kojem borba za jednakost prava, nažalost, nije dovršena. Pročitati “Femicid” i “Robotku”, pesničke knjige Dragane Mladenović koja piše izuzetnu angažovanu poeziju.
Preveli ste više od 50 knjiga proze, poezije i esejistike sa slovenačkog jezika. Smatrate li da su prevodioci potcenjeni i skrajnuti?
– Da biste bili dobar prevodilac treba da se prepustite struji tuđeg pisma, trudeći se da prenesete suštinu, a ne narušite poredak. Ponekad je vrlo teško, ali je uvek veliki izazov. To je veoma kreativan posao, i moram da skrenem pažnju na to da nije dovoljno cenjen, a mediji gotovo nikada uz vest o izlasku knjige stranog autora ne navedu ko ju je preveo. Kao da se knjige prevode same od sebe, i kao da je izdavač taj koji uradi sav posao! To je strašno. Ne znam kada će se medijske kuće u tom smislu opismeniti. Poslednje što sam prevodila od poezije je veoma zanimljiva poezija rano preminulog slovenačkog pesnika Jureta Detele, koju je objavila kraljevačka “Povelja”, i taj prevod je zahtevao od mene i izvesno poigravanje u jeziku. Ako je prevođenje proze hod preko mosta sa jedne obale na drugu, koje ćete svojim prevodom spojiti, prevođenje poezije je hod preko visećeg mosta. Morate da budete vrlo obazrivi.
Kako da “usporimo” budućnost
Hoće li se svet vratiti knjigama, hoće li “poeziju svi pisati”?
– Svet će i dalje hrliti napred, i mi ne znamo šta će biti u budućnosti. Zagledani u budućnost, trebalo bi da se vratimo usporavanju, jer samo tako ćemo u svom ličnom, malom svetu i svakodnevici izboriti mesto za knjigu, za čitanje, za jezik i, na kraju krajeva, spasiti sopstvenu dušu.