Karlove Vari – Zahuktava se trka za 58. „Zlatni globus i među takmičarskim filmovima izdvojio se i singapurski film „Probušen” mlade rediteljke i scenaristkinje Nelisije Lou. Nastao je u koprodukciji sa Poljskom što je autorki omogućilo odličnu saradnju sa izvrsnim direktorom fotografije Mihalom Dimekom.
Ovo je priča o mladiću Hanu koji je tek izašao iz zatvora za maloletnike gde je odležao sedam godina zbog ubistva protivnika u mačevalačkom duelu. Han tek sada upoznaje svog mlađeg brata Đija kojeg uverava u sopstvenu nevinost i pokidana bratska veza počinje polako da zarasta. Han krišom od roditelja pomaže bratu da savlada veštine mačevanja kako bi se kvalifikovao za državno takmičenje, a autorka ovde širi slojeve svoje priče pokazujući kako prvobitno energično i koreografski savršeno zveckanje mačeva polako počinje da se utapa u more sumnje. Da li je Han zaista nevin kako tvrdi, pitanje je koje počinje da muči i njegovog mlađeg brata i filmskog gledaoca pred kojim se otvara intrigantan, energičan i rediteljski vrsno sročeni triler pun atmosfere. Nelisija Lou nudi neku vrstu nervoznog duela između ideala bratske ljubavi i iluzija koje projektujemo na one koji su nam bliski. Ovaj singapurski film lako se može naći među glavnim laureatima 58. KVIFF-a.
Odličan utisak ostavio je i portugalski film „Banzo” renomirane autorke Margaride Kardoso što uranja u kolonijalnu prošlost svoje zemlje iznoseći na videlo i one strahote o kojima se odavno ne priča. Drugim rečima Kardosova je ovim filmom otvorila jedno istorijsko poglavlje na koje su napadali debeli slojevi prašine. Godina je 1907. i doktor Afonso stiže na afričko tropsko ostrvo Principe kako bi na bogatoj plantaži kakaoa portugalskog vlasnika izlečio crnačke radnike (gotovo pa robove) od misteriozne bolesti koja se zove banzo. Reč je zapravo o bolesti nostalgije, ogromne tuge za rodnim krajem i ostavljenim porodicama zbog kojih robovi prestaju da jedu i tako se iscrpljuju do smrti. Alonso je pred dilemom kako da razume nevidljivo i patnju onih kojima je uskraćena žalost. U izvanredno snimljenom i glumljenom filmu Margarida Kardoso poziva gledaoca da zaroni u lucidno napisanu i velikodušno ispričanu priču. Ona uspostavlja distancu između filmskog stvaraoca i likova i upravo to je ključ za uspostavljanje bliskosti i empatije sa svima onima koje vidimo u filmu…
Među glavnim takmičarima je i norveški film „Simpatična” Ljilje Ingolfsdotir u kojem autorka vodi gledaoce kroz potragu za pravom ljubavi kroz novi pristup ispitivanju savremene ideje o romantici, jednakosti u vezi i moći ženstvenosti. Ovo je priča o Mariji koja svoju karijeru spaja sa brigom o kući i podizanjem dece dok je njen suprug Sigmund stalno poslovno odsutan. Kao i mnoge druge veze i njihova je u ranim fazama podrazumevala ljubav i harmoniju, dok su se tokom godina bračnog života pojavile pukotine. Sigmund će zatražiti razvod, a Marija će biti primorana da se suoči sa svojim najvećim strahovima. Iako je na prvi pogled ovo film o razvodu, autorka u svom debiju produbljuje perspektivu, pružajući gledaocima višeslojnu studiju karaktera žene koja prolazi kroz krizu, a ipak nudi i nešto korisno – samospoznaju. U ulozi Marije izvrsna je norveška glumica Helga Guren…
Mišel Franko: Pokušavam da snimim bar jedan film godišnje
Kultni meksički reditelj Mišel Franko (44) stigao je na 58. KVIFF kako bi lično predstavio film „Sećanje” („Memorija”) sa Piterom Sarsgardom i Džesikom Čestejn u glavnim ulogama.
U razgovoru sa publikom, ovaj autor kojeg često nazivaju „Vudijem Alenom meksičke kinematografije” , govorio je o ideji za nastanak filma o demenciji rekavši da je potekla „iz scene kada muškarac prati ženu koja ide kući sa proslave godišnjice mature, a mi ne znamo zašto”. „Pitao sam se ko su ti ljudi i da li ’osetljivo’ konstruisana radnja sugeriše romansu, iako se otresam svake moguće etikete.” Franko je tokom razgovora uporedio svoj organski rediteljski stil i sa Vudijem Alenom, ali i sa Milošem Formanom čije uticaje ne spori.
S obzirom na to da snima ponekad čak i dva filma godišnje, publika se u svojim pitanjima dotakla i njegovog kreativnog tempa. Na to je Mišel Franko rekao i sledeće: „Pokušavam da snimim bar jedan film godišnje jer verujem da filmovi treba da odražavaju stvarne događaje koji se dešavaju u životu reditelja. Najbolji pristup filmu je da uzmete najbolje iz sistema i uradite to na svoj način… ”