“NIJE smrt biciklo…”, komad Biljane Srbljanović, pisan i izveden pre desetak godina u JDP, ne samo da je postao klasika naše istorije drame, nego je, paradoksalno, prestao da se razumeva kao apsurd.
foto privatna arhiva
Predstava, koju je, u okviru Belefa, režirao Andrej Nosov, danas je nekako žanr sličica iz života koji živimo i na koji smo, nažalost, navikli. Nadežda (Vanja Ejdus) i njen bolesni otac (Branko Vidaković), u bolničkoj čekaonici, reevociraju svoj odnos, ponavljajući prekore i netrpeljivosti godinama stvarane, a sve iz čiste ljubavi i privrženosti, tužne i divne u isto vreme… Drugi primer standardne netrpeljivosti na relaciji roditelj- dete su Gospođa, političarka (Dragana Varagić) i njen sin, infantilni psihijatar u razvodu (Petar Strugar). Treći par neprilagođenih su Debela (Nina Nešković), tinejdžerka, čiji otac je neprestano odsutan i njegova partnerka, profesorka Aleksandra (Suzana Lukić)… Sva tri odnosa su asinhrona, svaki je tragičan po sebi, a nežan u osnovi. Kao i u svojim drugim dramama, Srbljanovićeva zna majstorski da iščaši inače logično postavljen odnos roditelj (redovno društveno nesnađen) i dete, koje je pronicljivo i intuitivno, što na sceni ima redovno moćan efekat.
Režija Andreja Nosova, na maloj sceni (“Raša Plaović”) Narodnog pozorišta, koja, za razliku od monstr scene JDP, daje klaustrofobičan utisak (scenografija Zorana Petrov) je ciljano pojednostavljena, bez efekata i nametnutih dosetki, najzaslužija je što “Biciklo…” u ovom izvođenju deluje kao isečak iz doku drame, više nego kao dramski tekst sa elementima fantastike, kako je napisan. Jedino u pojavi Zastavnika Jokića (Nenad Stojmenović) ostaje začudnost, karakteristična za najznačajnije tekstove moderne srpske dramaturgije, što “Biciklo…” definitivno jeste. Danas anahrona pojava zastavnika, koji se leči, zbog nedavnih ratnih strahota, od neke vrste posttraumatskog stresa, u predstavi Nosova je ostala nedorečena ideja. Toplina odnosa Jokića i Nadeždinog tate u bolnici je čudno suprotstavljena stuporu u ostalim pojavama ovog lika.
Zločinjenje, o kome doznajemo od Gospođe na kraju, koje rezutira Jokićevim samoubistvom, skreće ovu čistu žanrovsku formu ka sarkazmu, koji u ovoj životnoj priči, bliskoj neorelizmu, deluje neusklađeno.
Vanja Ejdus je Nadeždu prikazala kao buntovnu, neprilagođenu ženu, koja svoju samosvojnost nosi kao traumu još od detinjstva, kada je Tata to, saznajemo, pokušavao da ispravi batinama. Branko Vidaković je Tatu, nekadašnjeg vojnika, krutog u stavovima, koga su starost i bolest omekšali, odigrao u sopstvenom maniru, spontano, duhovito, bez dodatnih valera, koji bi ovom odlično napisnom liku dali još malo unutrašnje sukobljenosti. Ropac (Miloš Đorđević), “momak za sve”, grebator koji je prečesto u porodici Debele i Aleksandre, zavodi obe, zbog čega strada od tinejdžera i postaje bolnički pacijent, kategorija kojoj je u celini posvećena drama “Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” Biljane Srbljanović.
Svi su (smo) pacijenti iz ove danas čudno “normalne” priče. Tata i Jokić, koji će izgubiti bitku, ne kao heroji, Nadežda i Aleksandra, nesrećno usamljene, Debela, vaspitno zapuštena devojčica uništena estradnim diktatom lepote i uspeha, Gospođa, manipulativna ministarka kojoj “ne ide”, Aleksa, njen sinčić-psihijatar, pobegulja iz realnog života, Ropac, beskičmenjak i bacač šarma, nakaradni motivacioni trener i gubitnik… Ne samo smrt, nego i ovaj život nije, možda, biciklo (da ti ga ukradu).
Preporučujemo