PRE ravno sedam decenija Borivoje Radovanović, tada mladić od 23 godine, položio je ispit i dobio majstorsko pismo. Postao je majstor kovač. Otprilike isto toliko živi i njegova kovačnica, u kojoj je ovaj širom paraćinske opštine poznati majstor potkivao konje, klepao oraonike za plugove i sve drugo što treba za poljoprivredne mašine, motike, sekire…
Foto: Z. Rašić
Nema šta sve majstor Bora nije radio sa gvožđem. “Obuvao” je točkove šinskim kolima, pravio gvozdene ograde. Danas, njegova kovačnica u Popovcu još postoji u autentičnom izdanju, a čuva je mlađi deo porodice Radovanović. Zapravo Radovanovići je čuvaju, a Milovanovići – koriste, kroz smeh objašnjavaju naši domaćini, budući da kovačko znanje nije nasledio Borin sin Miroslav već ga je u kuću vratio njegov zet Vlada.
Foto: Privatna arhiva
– Prvi kovač u selu bio je moj pokojni stric, pa odmah zatim moj otac Borivoje Radovanović. Majstorsko zvanje stekao je 1954. godine, pre toga učio je za kovača u Paraćinu. Bio je šegrt, radio je uglavnom poklepicu za sekire i kod gazde i kod kuće. Kad je taj njegov majstor umro, otac je otkupio alat od njegove porodice i preselio radnju ovde, u svoje domaćinstvo. Napravio je radionicu, kovačnicu koju smo mi kasnije renovirali, ali su ostali svi autentični alati iz tog vremena. Bora je nažalost rano umro, sa svega 68 godina – priča njegov sin Miroslav (70), prisećajući se kako je nekada posla za kovača bilo mnogo.
NIKAD NIJE BILA NA PRODAJU
FAMILIJU Radovanović iz Popovca i dalje prepoznaju po kovačnici i deda Bori. U Paraćinu kažu da nema viđenije porodice, posebno lekarske, kojoj nije gvozdenu ogradu napravio.
– Kad je umro, dolazili su neki i tražili da otkupe njegovu radionicu, ali mi nismo dali. Plakala sam kad je moj muž Vlada prvi put ušao tu da nešto otkove, jer ima ko zanat da nastavi – rekla je za “Novosti” Borina unuka Mirjana.
Otkriva nam da im je subotom i nedeljom dvorište bilo puno konja koje su meštani iz Popovca i drugih sela dovodili na potkivanje. Da ne bi bilo gužve, Bora je potkivanje zakazivao.
– Kao dete sam okretao ventilator, “duvao” vatru, dok su otac i majka Anđelka iskivali ploče. Otac je koristio najviše drveni ugalj koji smo sami pravili u Sisevcu. Donosili smo i rtanjski, kameni. Tim ugljem je razgrevao gvožđe koje je potom obrađivao, a gvožđe se kupovalo na meru. Potkovice je, inače, pravio uvek četvrtkom i petkom, a potkivao vikendom. Najviše konja bilo je u Batincu, svako domaćinstvo imalo je najmanje par. Pre podne otac je radio u cementari, a popodne u kovačnici. Fabrika je tad imala tri kovača, a posla je bilo previše oko mašina. Popravljao je i sve što treba u seoskoj školi, ali to nije naplaćivao. Radio je još i za vojsku i policiju, održavao privremene zatvorske ćelije u Paraćinu – seća se Miroslav.
Foto: Z. Rašić
Mada je odrastao pored kovačnice, Miroslav se nije previše interesovao da nastavi očev posao. Radio je u fabrici i bavio se poljoprivredom. Tradiciju majstor Borivoja, danas baštini Vladan, Miroslavljev zet, suprug kćerke Mirjane koja je, posle udaje, sa mužem ostala u roditeljskom domaćinstvu. Vladan je zaposlen u poznatoj privatnoj firmi ali mu majstorisanje ide izvanredno od ruke. Tast veli da se on razume u bravariju i mehaniku iako je bio samouk. Sve zna da napravi za kuću i kome šta treba u komšiluku. Očas posla u kovačnici naoštri noževe, motiku, popravi neku poljoprivrednu alatku…
A po rečima nastavljača starog zanata, Vlade Milovanovića, u kovačnicu je prvi put ušao kad je došao kod Radovanovića na miraz.
– Porodica je sačuvala sve autentične alate, mada se danas rad u radionici uglavnom svede na varenje i brušenje, manje na kovanje. Ranije se sve radilo ručno, sad je na struju. Sve se kupuje gotovo, tako da stari kovački zanat izumire. Uglavnom koristim bušilicu, ovu veliku, i brusilicu. Ali, svi želimo da kovačnica ostane iznutra kakva je bila u deda Borino vreme, da čuva uspomenu i duh tog davno prošlog doba.