KOSOVO i Metohija nisu izgubljeni, niti se mogu izgubiti. To je srpska kolevka, odakle je pisana istorija Srba. Kao što su Paštrovići bili na Paštriku, i mi koji smo se borili na ovoj planini verujemo i znamo da je na tim obroncima i dalje granica naše države, da je dotle naša Srbija i da će tako ostati. Metohijske svetinje sasvim sigurno neće dozvoliti da sila nadjača nepravdu i naše pravo na taj prostor.
Foto: Privatna arhiva
Ovim rečima Andrija Lukić (46), iz Podujeva, koji sada živi u kuršumlijskom selu Merdare, govori o delu otadžbine za koji se kao redovni vojnik te 1999. godine borio na Paštriku.
Andrija je sada bez posla, pa se sa teškim ratnim uspomenama bori sa nemaštinom, ali i brojnim bolestima koje su ga sustigle. Ipak, kaže da bi se ponovo, dve i po decenije kasnije, odazvao pozivu otadžbine i da bi to učinili i svi njegovi preživeli saborci!
Foto: Privatna arhiva
– I dan-danas kada se okupimo mi koji smo preživeli, pričamo o lepotama metohijskih sredina, našim svetinjama, koliko je taj kraj bogat duhovno i koliko se svi koji odu u te svetinje vraćaju duhovno pročišćeni. Čak i onima koji nisu rodom sa Kosova i Metohije i koji nisu živeli tamo i dalje su u srcu ti manastiri – dodaje Andrija, koji je kao redovni vojnik tadašnje Vojske SRJ od 12. decembra 1998. do 14. juna 1999. ratovao na Paštriku.
Pregurao je sve strahote ratnih dejstava, napadali su ih sa kopna pripadnici tzv. UČK i strani plaćenici, vojska Albanije ih je tukla artiljerijom i minobacačima, a bili su izloženi i bombama avijacije zapadnih zemalja. Koliko je to bilo žestoko, govori i to da su avioni NATO u jednom danu sravnili sa zemljom potpuno albansko selo u podnožju Paštrika.
Foto: Privatna arhiva
– Bio je kraj maja i toga dana sam se sa kolegama zadesio u albanskom selu u podnožju jer smo išli u nabavku hrane i municije. Odjednom je počelo bombardovanje koje je delovalo kao da se čitavo nebo sa usijanim kuglama sručilo na selo, kamen na kamenu nije ostao. Mi smo srećom preživeli jer smo prethodno krenuli ka planini – priča nam Andrija jednu od dramatičnih scena koje je preživeo tokom bombardovanja koje su pratili i napadi albanskih formacija.
Sada se bori za zdravlje
U BITKAMA na Paštriku ostao je bez 26 ratnih drugara, dok je Andrija “prošao” samo sa lakšom povredom ruke. Međutim, posledice rata oseća sada, jer je zbog narušenog zdravlja primoran da koristi i sam kupuje brojne lekove jer nije zaposlen i nema regulisano zdravstveno osiguranje.
– Sa majkom koja je u penziji živimo u privatnom smeštaju u Merdaru jer smo raseljeni iz Podujeva. Kada mi zdravlje dozvoli odlazim da nadničim i nekako preživljavamo – nerado odgovara Andrija na naše insistiranje da nam kaže kako sada živi.
Njegova borbena grupa vojnika obezbeđivala je državnu granicu u dužini od petnaestak i širini od pet kilometara. Najteži napad doživeli su 26. maja ujutru kada je na njih pedesetak “nagrnulo” više od hiljadu terorista iz Albanije sa haubicama, “apačima”, tenkovima…
– Napad se nastavio i narednog dana, a tu noć su zbog teškog napada svim mogućim sredstvima moji saborci nazvali “Nova godina” jer je od metaka i artiljerije sve svetlelo oko nas. Tada zaista nismo znali hoće li iko od nas ostati živ. I u tim strašnim trenucima, jedan naš saborac Rom počeo je da peva na sav glas. To smo i mi od muke učinili, svako je pevao šta je znao. Verovatno začuđeni, a možda i zastrašeni, jer su možda pomislili da smo brojniji od njih, napadači su obustavili akcije – priseća se Andrija teške noći.
Foto: Privatna arhiva
Lukić ističe da je razlika između napada na Paštrik i Košare bila u tome što su Paštrik napadali uglavnom noću a Košare danju, jer na Paštriku gotovo da nije bilo drveća. Ipak, ponosan je na junaštvo i hrabrost svoje jedinice, odnosno kako striktno navodi 549. herojske brigade “Car Dušan Silni” u Prizrenu, gde je kao vojnik prvog bataljona pešadije prekomandovan iz Valjeva gde se 21. septembra 1998. godine javio na odsluženje vojnog roka.