Panel-diskusiju „Transplantacija organa u Srbiji” u organizaciji udruženja „Donorstvo je herojstvo”, održanoj 23. maja, napustio sam uz prateće nezadovoljstvo do granice gneva i sa uverenjem da ljudi nisu racionalna i odgovorna bića naoružana empatijom. Naime, više od 2.000 odraslih i dece čeka na transplantaciju organa, odnosno na svoju šansu za produžetak života. Tokom ove godine urađene su samo dve kadaverične transplantacije organa u Srbiji, u Bosni i Hercegovini sedam, a u Hrvatskoj čak pedeset. Nije iznet podatak o broju preminulih sa „liste čekanja” tokom protekle tri godine, niti podatak o broju transplantacija organa urađenih van naše zemlje, npr. u Belorusiji ili Turskoj o trošku pojedinca.
Transplantacija organa postala je raritet u našoj sredini, a ne svakodnevna aktivnost zdravstvenih radnika u spasavanju života bolesnika u terminalnom (završnom) stadijumu akutne ili hronične insuficijencije (popuštanja) pojedinih organa. Ono što je bilo moguće i realno tokom devedesetih godina prošlog veka, u gotovo nemogućim uslovima, danas je u značajnom zastoju sa umiranjem (brojnih?) bolesnika. Tada smo, inače, bili ispred Slovenije i Hrvatske po broju uspešnih transplantacija. Objašnjenje i nadanje da će to novi zakon o presađivanju organa suštinski promeniti, govori samo o nerazumevanju problema i odsustvu pravih rešenja i ideja. Zvaničan stav Ministarstva zdravlja da za postojeće (nepodnošljivo) stanje treba okriviti pandemiju korone, postojanje tehničke vlade i trogodišnje čekanje zakona na proceduru u Narodnoj skupštini, treba prihvatiti kao zamagljivanje pravih razloga naših problema.
Kao čuvar sećanja i istine radi, podsećam blagonaklone čitaoce da se tokom 90-ih godina prošlog veka, usavršavanje i profesionalni rad lekara u Srbiji odvijao u nezahvalnim uslovima – ratovi, sankcije, ekonomski sunovrat, normalizovanje nenormalnog. Moja generacija je posle stručnog i naučnog uzleta osamdesetih godina platila izuzetno visoku cenu devedesetih godina, kada je trebalo učvrstiti i dodatno razviti prethodna dostignuća. Endemska nestašica dijagnostike, lekova, savremene medicinske opreme i stručnih informacija zahtevala je od nas dodatni napor i angažovanje, pa i snalaženje u svakodnevnom praktičnom radu sa bolesnicima. Bolna su sećanja, kao ožiljci na promenu vremena, na odbijanje pojedinih ambasada (demokratskih) zapadnih zemalja u Beogradu da nam izdaju vizu i to, obično, nekoliko sati pre poletanja aviona. Bilo je to bolno i ponižavajuće za nas lekare koji smo imali prihvaćene stručne radove na evropskim kongresima. To vreme nas je naučilo da dobro i loše, sreća i nesreća, uspesi i porazi, usponi i padovi idu paralelno, gotovo sinhrono, dopunjuju se i prepliću. Neraskidive su njihove veze i istrajnost. Da li nas je to učinilo jačim i boljim?
Međutim, i u tim gotovo nemogućim uslovima rada, idealnim za tumaranje i saplitanje, činjeni su brojni prodori u sam vrh humane medicine, kao što je na primer transplantacija organa. Zahvaljujući dalekovidom gledanju, novim idejama, energiji i menadžerskim sposobnostima profesora Milovana Bojića, direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, i glavnog hirurga profesora Božine Radovića, negde 1993. godine okupila se grupa lekara različitih specijalnosti, iz različitih zdravstvenih ustanova, da pripremi i uradi prvu transplantaciju jetre i srca u Srbiji. Objektivno govoreći, tada smo znali šta jesmo, ali nismo znali šta možemo biti. Tim više, što transplantacija organa ima više složenih i zahtevnih faza: izbor davaoca i primaoca jetre, definisanje stepena prioriteta, preoperativna priprema, operativni zahvat, praćenje bolesnika posle transplantacije i funkcije grafta (kalema), odabir i praćenje efekata imunosupresivne terapije, otkrivanje i lečenje brojnih komplikacija (infekcije, odbacivanje grafta, hirurške komplikacije itd).
Posle ozbiljnih stručnih priprema, usavršavanja u Hanoveru i eksperimentalnih transplantacija jetre kod svinja na Vojnomedicinskoj akademiji, 11/12. jula 1995. godine, urađena je prva uspešna transplantacija jetre kod bolesnika V. N. sa dekompenzovanom posthepatitisnom cirozom jetre. Čekajući transplantaciju, bolesnika smo tri puta izvlačili iz hepatičke kome. Danas, posle skoro 30 godina, naš prvi bolesnik kvalitetno živi sa presađenom jetrom. Desetogodišnje preživljavanje naših bolesnika iznosilo je 69 odsto, dok u najboljim svetskim centrima petogodišnje preživljavanje iznosi od 55 do 85 odsto. Uspešan ishod omogućio je ulazak Srbije u Evropski registar za transplantaciju jetre (ELTR). Ne traba zaboraviti da smo 2001. godine uradili prvu uspešnu transplantaciju sa živog davaoca (eng. living-rilejted liver transplantejšen), dečak od osam i po godina dobio je režanj jetre od oca. I onda, zahvaljujući političkim promenama i smeni direktora instituta, prekinut je program transplantacije i rasformiran je multidisciplinarni tim od 26 lekara. U ovim godinama, sa iskustvom i znanjem stečenim tokom trajanja, iskreno verujem da Srbija nikada neće imati stručniju, homogeniju i toliko entuzijazmom zadojenu ekipu lekara i sestara. Za svoj rad, odgovornost i stres nismo bili plaćeni, niti smo to očekivali ili tražili. Dovoljan je bio osećaj da ste nekome „poklonili” novi život, i da ste u vrhu svetske medicine.
Nažalost, i ovaj primer autodestrukcije bez stručnog i kolegijalnog objašnjenja me je uverio da u je Srbiji posezanje za blistavim idejama najbolji recept za bolne neuspehe. Što je veća ideja, to je manja verovatnoća njene realizacije i to su u krajnoj liniji veći gubici i štete koje će nastupiti u zaludnim naporima da se ona oživotvori. Kako ko dođe na vlast, „istorija” počinje sa njim. Da li je u takvim uslovima moguće stvoriti tradiciju tradicije?
Za razliku od 90-ih godina, kada su za uspešnost programa transplantacije organa bili dovoljni entuzijazam zdravstvenih radnika i poverenje građana u zdravstveni sistem, danas je ovaj problem mnogoimeni i daleko složeniji. Ipak, jedan problem se posebno ističe – nedovoljan broj donora (davaoca).
Najbitnija karika, i u ovoj oblasti, jeste edukovano stanovništvo, naoružano empatijom, tolerancijom i usvojenom idejom o zajedničkom radu i odgovornosti za dobrobit svih. Nažalost, zdravstveno obrazovanje poslednjih godina potpuno su preuzele društvene mreže, a informacije sa društvenih mreža su najčešće površne, jednostrane, pa i netačne. Zato bi centri za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac) morali da osmisle odgovarajuću kampanju socijalnog marketinga i jačanja poverenja u program transplantacije. Za ovakav rad, sistemski i iskustveno ustrojen, treba obezbediti sve neophodne preduslove: organizacione, kadrovske, prostorne, stručne i materijalne. Neophodno je i stručno ubedljivo, ofanzivno i kreativno delovanje stručnih i esnafskih udruženja zdravstvenih radnika, lekara primarne zdravstvene zaštite i sredstava javnog informisanja, pogotovo medija sa nacionalnom frekvencijom. Zdravstvena pismenost stanovništva je od krucijalnog značaja i kada je u pitanju transplantacija organa i tkiva, kao zlatnog standarda u lečenju najtežih/umirućih bolesnika. Nedostaje i ubedljivija podrška svih verskih zajednica, posebno Srpske pravoslavne crkve, pogotovo u oblasti značaja doniranja organa.
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji, narodni poslanik Srbija centar (Srce)
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista