Ima nečeg mazohističkog u gledanju naše fudbalske reprezentacije. Toliko smo loše igrali protiv Slovenaca da je sve bolje od toga čist poklon za naše napaćene fudbalske duše. Kako da pobedimo čvrstu Dansku, u kojoj nema ništa trulo? Možda imam rešenje: da se Piksi preruši u Tadića, umesto da na klupi izigrava Hamleta!
Šekspirolog Dragan Stojković je svestan da u našoj igri ima drame. Recimo, naš napad je do sada izuzetno igrao protiv naše odbrane. A kako smo mi najveći majstori kada igramo protiv sebe samih, ostaje nam biti ili ne biti protiv daleko bolje Danske.
Kada ima takva dva špica, poput Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića, a iza njega ofanzivnog veznog Dušana Tadića, koji mogu da razmontiraju svaki tim na svetu, ali i da budu rastavljeni na komadiće od bilo kojih 11 igrača na svetu, mister Piksi je opet odlučio da se kocka.
Postavka igre je metod harakiri, ili na srpskom, svi u napad, ali s takvom neodlučnošću da protiv bledih Engleza ne bismo dali gol do sledeće godine, a protiv „velesile” Slovenije smo jedva dali jedan, u 95. minutu. Tako je igra „orlova” postala srpski rulet, zvani „za gol više”. Ali u našoj mreži.
Zašto uopšte nije loša ideja da se Piksi preruši u Tadića? Prvo, Dragan Stojković je uvek davao više na travi nego na klupi. Drugo, u svojoj postavi Piksi nema igrača ni približnog onom što je on bio, a to je centralni vezni koji prima pas od zadnjeg veznog, negde oko centra, a zatim se okreće ka protivničkom golu i onda svojim talentom i brzinom lako predribla prvi prsten odbrane, stvarajući višak u napadu, a potom isporučuje lopte špicevima, kao distributivni lanac za proizvodnju golova. Treće, čak i da Piksi to zaista uradi, drug Aleksandar Čeferin, predsednik UEFA i naš brat Slovenac bi se pravio da to ne vidi. Uostalom, protiv njegove Slovenije sudija nam je svirao kao da je poreklom iz srca Šumadije.
Naravno da Piksi sve to zna, jer Tadić jeste vrhunska klasa, ali je isuviše ofanzivan, a sada su ga stigle i godine, tako da se njegov završni pas lako blokira i sve ređe dolazi do Aleksandra Mitrovića. Zato ga je protiv Engleza stavio na klupu za rezerve, čuvajući ga za drugo poluvreme, ali se posle utakmice Tadić pred kamerama pobunio zbog toga, smatrajući da je najbolji igrač ove ekipe. Da je to Tadić rekao pred nekadašnjim trenerskim gromadama Brankom Stankovićem, Vujadinom Boškovim, Miljanom Miljanićem ili Ljupkom Petrovićem, našao bi se odmah u prvom avionu za Beograd. Ili bi naša vlada u procesu restitucije insistirala da joj pripadne Goli otok. Piksi je, međutim, popustio i zato se stiče utisak da se ponaša bipolarno. Od euforičnih konferencija za štampu, do depresivnog sedenja na klupi, kada izgledao kao čovek koji čeka poslednji voz da bi ga odvezao kući.
Piksi takođe zna da je iza njega oko sedam miliona selektora, jednog od njih upravo čitate, koji očekuju da izađu iz kolektivne depresije i konačno vide „orlove” kako igraju pravi fudbal. Svi ti selektori, arhivirani u popisu stanovništva, uglavom pate od nacionalne mitomanije, naturajući Stojkoviću da igra sa dva centarfora, a kako je Luka Jović ponovo u odličnoj formi, iako se poprilično ugojio, zašto ne i sa tri.
Međutim, ako Mitroviću, Vlahoviću i Tadiću pridodamo Živkovića i Mladenovića, koji igraju po bokovima, u startnoj postavi imamo petoricu igrača sa ofanzivnim bubicama, te nam odbrana praktično ne postoji. U ovakvoj modernoj geometrijskoj postavci fudbala, sistem Gvardiola, to se smatra kolektivnim suicidom.
To je pokazala utakmica sa Slovencima. U odbranu se vraćao samo onaj ko je imao snage da istrči četrdesetak metara, a da ne ispusti dušu, poput Sergeja Milinkovića Savića. Njegovo sporo vraćanje u kontranapadu Slovenije – valjda Sergej nije hteo da pokvari kratku, zalizanu frizuru i ta neverovatna ravnodušnost dok gleda Slovenca koji mu beži kao voz „Soko” ka Novom Sadu i zabija nam gol – koštaće toliko Sergeja da će ostati zapamćen kao Vuk Branković srpskog fudbala.
Kada bude spremao tim protiv Danske, koja se pokazala boljom od Engleske, Dragan Stojković će sigurno razmišljati zašto postepeno, kroz kvalifikacije, nije mnogo više forsirao Lazara Samardžića, momka od 22 godine rođenog u Nemačkoj koji je igrao za sve mlade selekcije pancera.
Ali dobri dečko Lazar, koji igra veznog u italijanskom Udinezeu, odazvao se srpskom pozivu za mobilizaciju i umesto da je već zauzeo centralnu poziciju u ekipi, pravi udubljenje na klupi za rezerve. Dobri moj Lazare, zapamti: kada čuješ srpsku trubu za juriš, znaj da ti prava opasnost ne sledi od onih ispred tebe, već onih iza tebe! To je osetio i Veljko Paunović, selektor mlade reprezentacije Srbije, koja je 2015. godine osvojila titulu prvaka sveta. Čim je osvojio svetski kup, Paunović je nestao iz Srbije i sada se mota negde po Meksiku, kao da je fudbalski Trocki.
Mogao je Lazar Samardžić da napravi drugi izbor. I da sada uživa u senci Tonija Krosa. Centralni vezni Nemačke i Real Madrida je vraćen u reprezentaciju, jer je Toni vrhunac fudbalske inteligencije, igrač od koga sve počinje i sa kim se sve završava, poput njegovih velikih prethodnika Lotara Mateusa i Bastijana Švajnštajgera. Kros sa 34 godine je kancelar nemačkog fudbala, što je nekada u reprezentaciji Jugoslavije bio upravo Dragan Stojković.
Verovatno Piksi razmišlja ovako. Ako protiv Danaca od prvog minuta stavi Lazara Samardžića i veoma zanimljivog Veljka Birmančevića, koga su, naravno, propustili i Partizan i Zvezda, da bi momak ove godine prašku Spartu doveo do titule prvaka Češke sa 16 golova i 11 asistencija, a stvari krenu po zlu, selektor će ostati zauvek proklet. Zar si sad našao da podmlađuješ tim, crni Dragane, reći će mu sedam miliona selektora.
Ako bude sastavio tim po principu idem na sigurno – dakle, sa već poznatom postavom, a stvari opet krenu po zlu, reći će mu, zašto nisi podmladio tim kad je trebalo, baš sad kad se odlučuje, protiv Danaca.
Sa ovim hamletovskim dilemama, Piksi dobro razume zašto je selektorska fudbalska stolica nešto rizičnija od električne. Nije shvatio da su Englezi tek bleda senka sastavljena od superzvezda koje je nemoguće naštimovati, potom njegovi momci nisu umeli da rastave na deliće čvrste Slovence i sada se našao u tipično srpskoj poziciji: tražim spas u poslednji čas!
Ali Danci nisu moćna Nemačka. Daleko su od Francuske koju predvode bezvremeni Antoan Grizman i superzvezda Kilijan Mbape sa maskom koja treba da zaštiti njegov slomljeni nos, pa izgleda kao junak iz romana Aleksandra Dime, o čijem dizajnu raspreda čitav svet. Danci nisu ni svemoćna Španija, sa magičnim igračima koji su uglavnom maloletni, ali igraju kao klonovi Ćavija i Inijeste. Skandinavci su samo disciplinovana i tvrda ekipa, sa odličnim trenerom.
Savetujem Stojkoviću još nešto. Neka zabrani igračima da ga zovu „mister”. Zaista je to nepodnošljivo slušati. On je veliki gazda sa južne pruge, zadnja pošta Niš. I zato neka bude vođa kao što je bio, a ne kakav misli da treba da bude. Onaj prvi je Piksi, ovaj drugi je Hamlet!