ZLOUPOTREBA tragedije u Novom Sadu koja karakteriše delovanje prozapadnih snaga u našem društvu i propagandna matrica koja je podstiče i prati – u svojoj suštini istovetna je onoj koju smo već videli previše puta u prošlosti, ali i drugde u sadašnjosti
Foto Z. Jovanović
U vreme pandemije, tadašnji i budući predsednik SAD, žestoko antikineski orijentisani Donald Tramp je iz svojih, propagandnih razloga virus korona nazivao “kineskim virusom”. Ovaj diskurs je, istina u mnogo manjoj meri, nastavljen i u vreme naredne administracije Džozefa Bajdena. Isto tako, danas prozapadno orijentisani deo javnosti nadstrešnicu na Železničkoj stanici u Novom Sadu naziva “kineskom”. Za virus se još pouzdano ne zna – da ne ulazimo sad u “teorije zavere” – ali postoje ozbiljne indicije da su SAD imale prste u njegovom izbijanju (da ne kažemo stvaranju), baš kao što se sada vidi da je smrtonosna nadstrešnica više “evroamerička” nego “kineska”.
Koliko god upitan bio spisak po kojem je Tužilaštvo 21. novembra počelo da hapsi ljude za koje prema dokazima, koje za sada poseduje, veruje da treba da snose odgovornost za tragediju, i koliko god upitni bili ti dosadašnji dokazi (međunarodna praksa pokazuje da je za pokretanje ovakvog pravosudnog postupka, te za sve što utemeljeno utvrđivanje istine i sprovođenje pravde podrazumeva, potrebno mnogo duže od 20 dana), jedna stvar upada u oči – prozapadni delovi našeg društva su se prvo, naravno, ostrvili na vlast po kratkom postupku proglašavajući je za “ubice”, “kriminalce” i “zločince”, a onda su skrenuli pažnju i na “kineski faktor”. Odmah su kineske firme, pošto je javnosti poznato da imaju značajnu ulogu u radovima na izgradnji naše nove železničke infrastrukture, optužene za svakakva nepočinstva.
Ovo nikako nije prvi put. Već je opšte mesto u luksemburškim medijima, koji rade na prostoru Srbije i prozapadnom delu javnosti, da se kineske firme okrivljuju za sve zamislivo i nezamislivo, da se kod naroda stvori utisak da su oni nekakvi (novi) kolonizatori Srbije, a i da se preko tih kompanija diskredituje i sama Kina, koja ne samo da nam nikada nikakvo zlo učinila nije, i koja je stradala zajedno s nama tokom NATO agresije, nego i danas principijelno, uporno i snažno brani naše interese u međunarodnoj areni i značajnim investicijama pospešuje naš privredni razvoj. Sasvim je jasno zbog čega su Kina i sve kinesko agentima zapadnog uticaja u Srbiji prvoklasna meta u, slobodno se može reći, istom rangu kao i “maligna” i “agresorska” Rusija.
A onda se desilo nešto što je široj javnosti bilo potpuno neočekivano – u okviru “hapšenja po kratkom postupku” (streljanje po kratkom postupku, koje prozapadni faktor u Srbiji iziskuje, tek bi trebalo da usledi) – uhapšeno je dvoje inženjera francuske kompanije “Ežis”, zadužene za nadzor radova na Železničkoj stanici. Istina je da su dvoje uhapšenih srpski državljani, ali je i činjenica da su nalog za rad i smernice za način rada dobijali od kompanije čiji su vlasnici Francuzi, državljani jednog od osnivača i stubova Evropske unije, pa prema tome i nosioca “evropskih standarda”. “Ežis” je, po svoj prilici, pri nadzoru radova morao da primeni famozne “evropske standarde”, a ne nekakve “kineske”, iz čega proizlazi i da su sve firme koje su radile na ovom projektu, iz koje god države bile, morale da rade po “evropskim standardima”.
A onda u ovu priču moramo uključiti i pitanje zakonodavstva u koje su, saznajemo ovih dana, do guše bili uključeni nosioci “evroatlantskih standarda”, pre svih zbog svojih dobrih dela ozloglašeni USAID. Naime, upravo su oni inicirali i podržali izmene Zakona o planiranju i izgradnji, kako bi se dalo ubrzanje za izdavanje građevinskih dozvola i “raskrčila šuma propisa”. Tokom tog “krčenja”, ovim zakonom (usvojen je 2014. godine za vreme ministrovanja američke štićenice Zorane Mihajlović) predviđeno je da Projekat za izdavanje građevinske dozvole ne sadrži statički proračun konstrukcije, niti je on predviđen, a Projekat za izvođenje (PZI), koji mora da ima te statičke proračune, ne podleže kontroli nijedne državne institucije.
Ovo me podseća na dva druga zakona doneta pod snažnim pritiskom Zapada iste te godine – onaj o elektronskim medijima i onaj o javnom informisanju i medijima, kojim se omogućava distributerima/operaterima da proizvode sadržaj i favorizuju vlastite kanale u odnosu na druge. Kao rezultat toga, kablovska televizijska stanica N1, partner Si-En-Ena na Balkanu, od 30. oktobra 2014. počela je s emitovanjem programa putem najvećeg operatera u regiji, SBB/Telemah grupe, koja je njegov vlasnik, a koji pokriva sve zemlje bivše Jugoslavije. Time je “raskrčena šuma propisa”, koja bi onemogućila postojanje luksemburških televizija. Takođe, podseća i na onu ozloglašenu “reformu” pravosuđa pod paskom ministarke pravde Snežane Malović u vladi Mirka Cvetkovića, premijera Srbije najčuvenijeg po tome što se nije mešao u svoj posao. To “krčenje” pravosuđa i “seča” sudija i tužilaca se i danas osećaju uprkos naporima vlasti od 2012. godine da saniraju štetu, i moguće je da su i ova čudnovata “hapšenja po kratkom postupku” još jedan rezultat tog “prodemokratskog” napora. Ali ostavimo pravosudnom sistemu (kakvom-takvom) da utvrđuje odgovornost i ne budimo kao oni koji insistiraju na “pravnoj državi”, a na svakom koraku pokazuju nepoštovanje i zakona i institucija, pa sebi dozvoljavaju da vrlo nasilnim sredstvima vrše pritisak na sud i tužilaštvo pokušavajući da u svoje ruke uzmu odlučivanje o tome ko treba da bude pritvoren, a ko da bude pušten na slobodu. Iako, makar se za sada tako čini, protiv onih čije oslobađanje zahtevaju postoje mnogo čvršći dokazi (poput video-snimaka) nego za one čiju osudu traže.
Sada, pod zastavom “Evromajdana Srbija” pozivaju “idole mladih”, glumce, pevače i slično da povedu pobunu. Podsetio bih vas da je i aktuelni ukrajinski lider bio glumac i na televiziji mlatio polnim organom po klaviru. I šta sada fali Ukrajini? Od čekića na ulici (na primer onog u džepu bivšeg kolege Snežane Malović u Cvetkovićevoj vladi i nekadašnjeg sudije Ustavnog suda Svetozara Čiplića) do raketa u vazduhu kratak je put.
Preporučujemo