NACIONALNE razlike među tri glavna naroda u Jugoslaviji – Srba, Hrvata i Slovenaca – prirodno su isključile mogućnost da neko poput snažno srpski nastrojenog Mihailovića postane jugoslovenski lider.
SAVEZNICI Čerčilov sin major Randolf u Glavnom štabu NOV za Hrvatsku, Foto Vikipedija
Niti je SOE Kairo zanemarivala Titovu komunističku pripadnost, niti je prelazila preko Mihailovićeve „fanatične mržnje” prema komunistima. Ove okolnosti, ispravno je primetila SOE, sprečavale su da Mihailović bude delotvoran na teritoriji cele zemlje.
Ovo je bilo više nego očigledno, a vremenom će biti sve jasnije britanskim zvaničnicima, u potrazi, kako je i trebalo, za grupom koja će što više namučiti Nemce, na što većoj teritoriji Jugoslavije.
SOE Kairo je verovatno bila preterano nepravedna prema njemu kada ga je ocrnila zbog odbijanja sabotaže na nemačkim linijama transporta, usled straha od nemačke odmazde – uostalom, svi u Britaniji znali su za krvave i surove odmazde Vermahta. No, SOE je svakako bila u pravu kada je procenila da, u suštini, Mihailović kupuje vreme do nemačkog povlačenja kako bi srpska stvar prevagnula posle rata. To se, kako smo videli, stalno ponavljalo i tome je teško protivurečiti. No, u političkom smislu, kako je Mihailović ujedno bio i ministar vojni Vlade u egzilu, to je načinilo problem, imajući u vidu činjenicu da je predstavljao svog kralja, kog su Britanci zvanično priznavali. Za Veliku Britaniju, podržavanje partizana neizostavno bi stvorilo „teškoće” u odnosima sa zvaničnom jugoslovenskom Vladom.
Što se tiče SOE Kairo, s obzirom na to da je SOE London još uvek podržavala četnike, Mihailović je morao da promeni svoje prioritete. Sada su mu upućena četiri zahteva (ranije, u maju, bilo ih je pet):
a) njegov primarni cilj mora biti otpor okupatoru i ne sme se boriti protiv partizana u Srbiji, osim u samoodbrani;
b) mora prekinuti svaku saradnju sa Italijanima, kao i svaki kontakt sa generalom Nedićem, kvislinškim premijerom u Beogradu, osim uz odobrenje britanske ili jugoslovenske vlade;
v) njegovi planovi za pružanje otpora moraju biti usklađeni sa zahtevima (britanskim) C- in C Bliski istok (Komanda u Kairu);
g) mora načiniti posebne napore u saradnji sa hrvatskim i slovenačkim partizanima.
ZAHTEVI su bili vrlo pravični ukoliko je Mihailović želeo britansku podršku, jer je svakom od Londona do Kaira sada bilo potpuno jasno da su borbe u Jugoslaviji od strateškog značaja, kao i da će snabdevanje avionima iz baza u Italiji sada biti moguće.
Bejli, kao i drugi agenti SOE koji su sleteli na srpsku teritoriju pod kontrolom Mihailovića, smatrao je da Britanci treba da podrže Mihailovića u oblastima pod kontrolom njegovih snaga, a partizane u zonama gde su oni u prednosti. Suština ove odluke bila je u izbegavanju zauzimanja konačnog stava u korist jedne ili druge strane. No, čak i podrška partizanima uopšte bila bi veoma kontroverzna. Mihailović je, ipak, predstavljao zvaničnu Vladu, ma kako pasivan bio u otporu prema Nemcima. SOE Kairo je toga bila svesna: „Ovaj plan je značajan otklon od aktuelne politike, jer uključuje aktivnu podršku partizanima, sa kojima Mihailović vodi građanski rat.“
Britanski pisac H.V. Morton je, putem svojih uobičajeno osetljivih političkih antena, shvatio da SOE izveštaji – jedan kraći izveštaj, lično za Čerčila (gore pomenut), i drugi, duži, sa tehničkim detaljima – zaista nisu bili „u skladu sa onim što sam smatrao politikom Forin ofisa“, a što je tada svakako bilo tačno. No, kako je Kejsi predložio Čerčilu da ih pogleda, Morton je shvatio da ne sme „preuzeti odgovornost za zadržavanje ovih dokumenata“. Iako bi teoretičari zavere voleli da je to učinio, Morton ih je pokazao Čerčilu, a oni su izazvali dalekosežne posledice.
No, pokušaja za uskraćivanje ovih izveštaja svakako je bilo. To se može videti u Čerčilovoj premijerskoj dokumentaciji. Kako tamo stoji, izveštaj SOE Kairo viši zvaničnici smatrali su „veoma čudnim dokumentom“, sa napomenom „da je zbunjujući u zaključku jer predlaže promenu političkog pravca u odnosu na onaj pravac koji su već utvrdili Forin ofis, jugoslovenska vlada, SOE i Generalštab“.SOE se ovde pominje kao SOE London, nikako kao njihova jedinica u Kairu, čija su stanovišta, kako smo videli, bila prilično različita. Dakle, sada je London pokušao da iznađe sopstveno rešenje.
No, Čerčil se nije dao lako zavarati, ne po pitanju Mihailovića, kako su neke revizionističke knjige iz devedesetih iznosile, nego povodom onoga što je smatrao važnijim od svega – onoga o čemu je ULTRA izveštavala Vladu, o stanju na terenu: ne o visokoj politici, već o aktuelnoj vojnoj stvarnosti.[…]
SOE LONDON pod rukovodstvom svog političkog šefa lorda Selborna, ministra ratne privrede, dala je sve od sebe da odbrani postojeću promihailovićevsku politiku – sa ni manje ni više nego Forin ofisom i S-om iz MI 6 na Selbornovoj strani.
Prema Selbornu, nedostatak avijacije za dostavu opreme četničkim jedinicama bio je značajan razlog za pasivniji odnos generala Mihailovića. No, za Čerčila, to je bila besmislica. Kako 22. juna govori generalu Ismeju, svom ličnom vojnom savetniku:
„Razumeo sam, tokom poslednje posete Kairu, da je potrebno obezbediti dodatne avione.
Smatram da se najmanje dvanaest komada mora staviti na raspolaganje službi SOE, tako da ovaj zahtev ima prednost čak i u odnosu na vazdušne operacije u Nemačkoj. […]
Između stava Generalštaba kako je „otpor silama Osovine od najveće važnosti” i čuvene Čerčilove poruke Ficroju Maklejnu da Britanija treba da podrži onaj pokret koji ubija najviše Nemaca, mala je razlika. Zapravo, reč je o istome. Ipak, Mihailović nastavlja da se oglušuje o sve molbe za početak otpora prema okupatoru.
Dakle, Mihailovićev bes pokreće sled događaja koji menjaju sve, a on postaje krojač svoje sudbine. Nema govora o zaveri. No, postoji imperativ da se što veći broj Nemaca zadrži, kako bi se spasli saveznički životi u Italiji. To je bez sumnje bio Čerčilov cilj, kako i dolikuje britanskom vođi u borbi protiv Osovine.
Kako Čerčil saopštava 1944. Donjem domu posle donošenja odluke o odustajanju od Mihailovića:“ Razlog za obustavu isporuke oružja i opreme Mihailoviću jednostavan je.
On se nije borio protiv neprijatelja; štaviše, neki od njegovih potčinjenih činili su neprijatelju ustupke.“ Čerčil je bio milostiv, budući da su izveštaji službi pružili temeljan razlog za pretpostavku o kontaktu Mihailovića sa Nemcima. No, nesporno je njegovo oklevanje, i ono je ujedno i razlog zašto su ga Britanci napustili.
Ficroj Maklejn u Istočnim gledištima piše o odnosima Britanije sa četnicima i Mihailovićem (beležeći njegovo prezime sa ,,j“): „Tako se završila veza, koja je od početka bila zasnovana na zabludi. Našom sopstvenom propagandom od Mihajlovića smo stvorili nešto što on u zbilji nije mogao biti. Sada ga napuštamo jer nije ispunio naša sopstvena očekivanja.“
Neki se neće složiti, ali ovo se čini kao pošten prikaz onoga što se zbilo. Mihailović nikada neće postati aktivni vođa otpora, usled dobrih i loših razloga. Tito je hteo da ubija Nemce. Prosto, da prostije ne može biti.
SIMPATIJE ZA ČETNIKE
MINISTAR ratne privrede lorda Selborn je rako Čerčilu, „moja naklonost je definitivno na strani Mihailovića koji vije barjak od 1941“. Selborn je, pogrešno, kako će se pokazati, smatrao da je nemačka ofanziva uništila partizane. Čak i da prihvatimo ovu grešku – jer to je i bila – Selborn je u saglasju sa SOE London i MI 6 imao utisak da su partizani već poput zeca na ražnju: „Uveren sam da partizani predstavljaju spontani narodni revolt protiv okupatora, ali njih vode komunisti (ponajviše iz slučajnih razloga), tako da smatram da je veoma poželjno podržati Mihailovića dokle god je moguće. Imam osećaj da Generalštab… nije razmotrio Mihailovićeve poteškoće.“