POLITIKA koja se vodi od nesreće do nesreće, od jednog do drugog incidenta, od jedne do druge bokade, od jedne do druge stvarne ili isfabrikovane afere ili upotrebe nasilja nema baš nikakvih šansi za bilo kakav uspeh.
Foto: D. Milovanović
Sve opozicione političke aktivnosti se odvijaju pod geslom – čekajući zlu priliku, pa ćemo onda smisliti šta i kako. I upotrebiti nasilje ako treba. I javno ga propagirati.
Kada je o velikim nesrećama reč, kakva je ova u Novom Sadu, nije u pitanju nečije političko umeće ili neumeće da se povod iskoristi, nego je reč o tome da to uopšte ne treba raditi i da se to ne sme raditi. I nije reč samo o nužnom poštovanju pijeteta prema žrtvama i običajima ovog naroda, već i o tome da takve ishitrene opozicione aktivnosti mogu samo proizvesti bolju sliku o vlasti od one stvarne. Može joj čak služiti kao demokratski ukras. U svakom slučaju oni jačaju vlast, pa tako, po nekim relevatnim istraživanjima javnog mnjenja, SNS trenutno ima podršku oko pedeset odsto birača u Srbiji. Naše opozicione političke organizacije niti imaju, niti proklamuju bilo kakvu celovitu politiku. Pa bilo da je ona konkurentska ili alternativna.
Izuzimajući pitanje Kosova i Republike Srpske. Tu im je program jasan: priznavanje nezavisnosti Kosova i centralizacija Bosne i Hercegovine, uz priznavanje genocida u Srebrenici. Tu jedino imaju celovitu i doslednu politiku, ali ne smeju do kraja da je otvoreno deklarišu. Obelodanjuju je samo od prilike do prilike i po pravilu, pre svega kada se nađu u inostranstvu ili kada razgovaraju sa međunarodnim političkim faktorima.
Oni koji bi da budu konkurentni se pozivaju i oslanjaju na EU i Zapad i moraju da se stalno suočavaju sa činjenicom da na tom prostoru Aleksandar Vučić mnogo bolje stoji. Njihovo uporište je krajnje klimavo i tu se računa najviše na neke evroparlamentarce i klasične srbomrsce, poput Picule, ili na pristizanje nekih baltičkih funkcionera u Brisel. Naravno na Orbana i Fica se svaljuje “drvlje i kamenje”, a bolje ne prolazi ni Ursula fon der Lajen. Najbolje stoje u nekim medijima u susednim državama, a naročito u Sarajevu, Prištini i Podgorici.
O Rusiji i Putinu naši prozapadni opozicionari misle sve najgore. Suprotno od dvotrećinskog raspoloženja Srba. A Rusija o njima i ne razmišlja kao nekom faktoru u Srbiji. Proricali su iz sve snage poraz Rusije u ratu u Ukrajini i kao i u svemu se prevarili. Kao što su uložili ogroman trud da njihovi mediji svim silama zatrpaju činjenicu da ruski narod vodi rat pre svega zbog – denacifikacije Ukrajine. A veći deo njih se izdaje za vajne levičare. A u stvari su zastupnici dženderizma i vouk kulture. Ali prevarili su se, što im je daleko teže, i u volju američkog naroda, verovali su u pobedu svog favorita na izborima u Americi Kamalu Haris. I evo ih sada već petnaest dana kako su u koroti zbog Trampove pobede. Po svim novinama i televizijama liju se suze zbog toga što nema zaraznog Kamalinog smeha koji im je mnogo draži od zagonetnog osmeha Mona Lize. Dakle, ni sa Amerikom ni Trampom naši opozicionari ne stoje bolje od Vučića. Možda bi trebalo početi promene iz početka, iz Amerike ili Brisela? Ali bojimo se da tamo policija ne bi imala toliko razumevanja i blagonaklonosti prema nasilju koliko ima naša. Dakle, uslovi su teži, ali bi možda vredelo pokušati.
Zašto smo počeli od stranog faktora kao mogućeg uporišta za rušenje vlasti u Srbiji? Zato što ovde, za tu promenu, relevantne podrške u narodu nema. Zato što opozicija ne prihvata ni protrampovsko, ni prorusko dvotrećinsko opredeljenje srpskog naroda. Previđa Vučićevu legitimnu u legalnu pobedu koja se meri sa više od dva miliona glasova. Gotovo nijedno relevantno društveno pitanje naša opozicija nije problematizovala i nametnula javnosti kao centralno pitanje. Nema oslonac u svim relevantnim istraživanjima političkog raspoloženja.
Premalo je za neku novu konkurentsku politiku praviti samo antivučić blok i jedinstven stav da – Vučić mora pasti. Svojevremeno je takav antimiloševićevski blok postigao uspeh i zbog poljuljanog poverenja naroda i zbog velikog uticaja stranog faktora. I sasvim drukčijih odnosa snaga u celom svetu. I naravno zbog faktora Koštunica i iznuđenog jedinstva oko njega.
Reći će neko da bi našoj političkoj opoziciji pomoglo veće jedinstvo. Ne verujemo, jer je odsustvo političke sposobnosti toliko da bi sve izgledalo kao mnoštvo pomnoženo nulom.