NEKOLIKO odvažnih agenata SOE poslato je u Jugoslaviju kako bi se spustili u rejon pod četničkom kontrolom, u misiju prikupljanja podataka o stvarnoj situaciji, naročito u svetlu Mihailovićeve zabrane pristupa štabu oficiru za vezu Bejliju.
UTICAJ Ser Aleksander Kadogan je doprineo odluci da se pomoć šalje partizanima, Foto Vikipedija
Jedan od njih je bio major Nil Selbi, koji je iskočio nad zapadnom Srbijom 23. maja 1943, istog meseca kad je Vilijem Dikin uz mnogo sreće sleteo na partizansku teritoriju. Do avgusta meseca, seća se Dikin, Selbi je ustanovio da su lokalni četnici „naklonjeniji fašistima nego Saveznicima“. To ga je navelo da, kako bi bio od koristi, pređe na partizansku teritoriju i, kako sam kaže, „učini više za nedelju dana, nego što je postigao za nekoliko meseci“.
Ali avaj, na tom putu zarobljavaju ga „srpske kvislinške snage i predaju Nemcima“. On je zaista bio pravi junak. Dok je bio zatočen u štabu SS u Beogradu, pucao je na dvojicu stražara u pokušaju bekstva, ali je tom prilikom ubijen. Ostali neustrašivi agenti SOE poslati na Mihailovićevu teritoriju doživeće tragičan kraj skoro odmah po sletanju.
Petoricu britanskih oficira zaklaće u maju 1943. Bugari, nemački saveznici.
Kako Bil Bejli izveštava komandu SOE u Londonu, situacija sa Mihailovićem nije bila ohrabrujuća: „Činjenica da je on spreman da kompromituje samog sebe kako bi pobedio partizane, vrhunski je izraz straha i mržnje prema njima. On veruje da će opšta radost i olakšanje po završetku rata prikriti njegova zlodela i doneti mu oprost.“
Gledano iz ugla unutrašnjih jugoslovenskih okolnosti, pitanje vlasti posle poraza okupatora, kako to već ističe i najavljuje Mihailović, kao i mnogi autori saglasni sa njim, nije sporno. No, sa britanske tačke gledišta takvo uverenje potpuno je nestvarno.
Nemačka je bila britanski smrtni neprijatelj, čiji poraz je bio vrhunski i bezuslovni cilj ovog rata. Čerčil je stoga prosto delio stav svojih sunarodnika.
MEĐUTIM, britanska politička dilema bila je predmet rasprave na najvišim nivoima vlasti. Tada ser Aleksander Kadogan piše Čerčilu, po prispeću depeše SOE upućene Vajtholu ( zajednički naziv za obaveštajne službe) : „Naša dosadašnja politika bila je zasnovana na činjenici da, koliko god bilo u našem kratkoročnom interesu da preusmerimo našu podršku sa Mihailovića, koji ne čini skoro ništa da pomogne u ratu, na partizane, koji pružaju aktivan otpor okupatoru, naši dugoročni interesi ipak zahtevaju stalnu podršku Mihailoviću, ne samo kako bismo podržali kralja Petra i sadašnju Vladu, već kako bismo računali na spremnu oružanu snagu s ciljem sprečavanja anarhije i komunističkog haosa u Jugoslaviji po povlačenju okupatora.“
Ovo je, dakle, bila britanska politika u martu. Kako ćemo videti, vojna situacija na terenu i povećana mogućnost Saveznika po pitanju snabdevanju snaga pokreta otpora u Jugoslaviji, zahvaljujući raspoloživim bazama u južnoj Italiji tokom leta, promenile su ugao gledanja. Mora se primetiti, bio je to prilično spor proces…
Knjiga Tajna istorija SOE objedinjuje debate u Londonu posle prvog Bejlijevog izveštaja i gledišta po pitanju podele podrške različitim grupama pokreta otpora na pojedinim delovima teritorije. Kako ser Orm Sardžent, legenda Forin ofisa, piše, razmatrane su četiri varijante: a) Bezuslovna podrška Titu; b) Bezuslovna podrška Mihailoviću; v) Pasivnost; g) Jednaka podrška obema stranama.
Klatno se sada pomeralo prema opciji (g), ali je donošenje odluke ipak nakratko odloženo. Britanska dilema vidljiva je u iz Čerčilovog odgovora 29.marta Kadoganu, uz priličnu dozu neodlučnosti, s obzirom na to da u ovoj fazi rata skoro da nije postojala logistička mogućnost za dostavu opreme nikome u Jugoslaviji, a kamoli četnicima:
„Slažem se da je Mihailovićev pristup neoprostiv. Istovremeno, istina je da ništa ne možemo učiniti za njega i njegove ljude, tako da je prirodno što se brine kako će opstati… Svakako se rđavo ophodi prema nama, ali verujem da u isto vreme vara i Italijane i nemam mnogo koristi od toga „da mu dodajem još soli na ranu“.
KADOGANOV predlog Čerčilu promeniće sve. Kao diplomata, on pažljivo opisuje „situaciju u Jugoslaviji” kao „veoma nezadovoljavajuću”. Nadalje, povodom Mihailovića navodi da je „sva njegova energija poslednjih nekoliko meseci usmerena na borbu protiv partizana”. Kadogan je dobro znao da su partizani komunisti; nije bilo potrebe da pripadnici SOE iz Kaira ubeđuje Britaniju da uputi misiju kod Tita – to su učinili najviši krugovi vlasti u Londonu.
Svojevrsna ironija bila je u tome što su SOE London, kao i SIS (MI 6), nastojali da održe kontakt sa Mihailovićem „bez obzira na njegovo neprimereno ponašanje”. No, činjenica da se sada četnički vođa javno šurovao sa okupatorom, navela je Kadogana da, posle pomnog razmišljanja, zaključi kako je „vreme da se uzmemo u pamet“.
Stoga imajte na umu: Mihailovićevi prioriteti, građanski rat pre nego borba protiv Nemaca, kao i njegove antibritanske tirade, bili su okidač za razmatranja u Londonu, što je krajem godine dovelo do njegovog potpunog napuštanja i usmeravanja ka Titovim partizanima. Niko u Londonu nije bio u zabludi povodom toga da je i sam Tito komunista, i svih političkih implikacija koje su iz te činjenice sledile.
Forin ofis je pre Mihailovićeve erupcije besa u principu bio na njegovoj strani, što je poslastica za revizionističke autore kada sa uživanjem citiraju izveštaje pročetničkih diplomatskih simpatizera, od kojih većina, treba reći, nije imala dozvolu za pristup ULTRA materijalima.
Čerčil je u maju 1943. bio van zemlje, na konferenciji sa Ruzveltom. Stoga mu je Idn poslao strogo poverljivu šifrovanu depešu u vezi sa razvojem stavova Forin ofisa posle Mihailovićevog ispada. Postalo je jasno i Idnu i saradnicima da se Mihailovićeva politika u korist građanskog rata i aktivna kolaboracija sa italijanskim okupatorima neće izmeniti, a, s druge strane, čak je i razmišljanje Vlade u egzilu bilo „nejasno i ne u potpunosti ubedljivo“.
KUCNUO je čas kada se stvari moraju promeniti, pa su stoga Generalštab i SOE London odlučili da se Mihailoviću dostave direktive, kao uslov za dalji nastavak britanske podrške. Reč je o sledećem:
1) Cilj njegove ukupne politike mora biti otpor silama Osovine;
2) U tom smislu, najtešnja saradnja s našim vojnim vlastima (posredstvom oficira za vezu pukovnika Bejlija) od najvećeg je značaja;
3) Saradnja sa Italijanima mora odmah prestati, i ne sme biti nikakve saradnje sa Nedićem;
4) Posebni napori moraju biti uloženi radi saradnje sa svim ostalim pokretima otpora u Hrvatskoj i Sloveniji;
5) Svaki napor se mora činiti s ciljem postizanja sporazuma sa partizanima, ne smeju se voditi nikakve operacije protiv njih, osim u samoodbrani. Za prihvatanje ovih pet tačaka Mihailoviću zauzvrat nudimo našu maksimalnu moralnu i materijalnu podršku.
Na osnovu navedenog, niko ne može sporiti da su Britanci u potpunosti pružili Mihailoviću priliku. Kako Idn završava, podsećajući premijera, sada je na Mihailoviću da se dokaže ili da se suoči sa posledicama: „Ako Mihailović prihvati ove uslove, bićemo u prilici da razvijamo našu saradnju na stalno uzlaznoj putanji. Ako ih on pak odbije, bar ćemo znati gde smo,pa ćemo u skladu sa tim i prilagoditi našu politiku.“
Ovo je bilo presudno. Uz Mihailovićeve reakcije i pasivnost, to su bili razlozi za određivanje britanske politike, a ne nekakve imaginarne zavere u Kairu.
KONTAKTI SA PARTIZANIMA
DIPLOMATA ser Aleksander Kadogan je predlažio 23. marta 1943.godine Vinstonu Čerčilu: “Sada smo odlučili da, za probu, ostvarimo, ukoliko je moguće, kontakt sa partizanskim elementima u Hrvatskoj i Sloveniji putem SOE. To neće biti lako, ali ako budemo mogli da saznamo šta se događa u tim oblastima, bićemo u prilici da procenimo treba li poslati opremu, jednoj ili drugoj od ovih gerilskih grupa…”