KADA je major Vilijam Dikin 28. maja 1943. godine je sleteou Jugoslaviju usred nove, sveobuhvatne nemačke operacije protiv partizana, čiji je cilj bio potpuno uništenje parti- zanskih snaga: Fall Schwartz (Peta neprijateljska ofanziva).
OSLOBODIOCI Druga proleterska brigada ulazi u Plevlja posle pada Italije, Foto Vikipedija
Kao što znamo iz Dikinovih sećanja, biti pod stalnim nemačkim napadom predstavljalo je izuzetno zastrašujuće iskustvo. No, generale u Londonu zapanjili su borbeni gubici, koje je Talbot Rajs analizirao u julu, kada je Peta ofanziva okončana. Prema ULTRA, odnosno nemačkim vojnim izvorima, Nemci su izgubili preko 1.000 vojnika, partizani najmanje 12.000- 13.000, a četnici ni manje ni više nego 17. Upoređujući 17 četnika sa više od 12.000 partizana, bilo je dramatično očigledno ko je primio glavni udar u borbama sa okupatorom.
Tako da su upravo u pomenutom kontekstu, kada je SOE Kairo počela sa izlaganjem, vojna obaveštajna služba, Generalštab i sam Čerčil pratili referisanje. Kako Talbot Rajs primećuje u avgustu, pošto su Tito i partizani uspeli da se izvuku, Mihailović i četnici skoro da ništa nisu učinili: “SOE sumnja da će (Mihailović) ikada biti spreman da se bori protiv Nemaca, čak i ako Italijani propadnu, tako da predlažu buduću podršku uglavnom partizanima… Imajući u vidu (Mihailovićev) dosledno nezadovoljavajući stav, mišljenja smo da SOE, s vojne tačke gledišta, verovatno opravdano zauzima trenutno stanovište.
Ovo je, moramo primetiti, vojna tačka gledišta. Međutim, MI 3 – i ovo je važno, kako bismo još jedanput pobili teoretičare zavera – i ostali iz britanske obaveštajne službe nisu zanemarili političku složenost većine partizanskog pokreta, a naročito Titovo rukovodstvo. Kako Talbot Rajs podseća u jednom izveštaju, MI 3 od septembra meseca, kada su posledice italijanskog poraza bivale sve očiglednije: “Heroji ovog perioda su nesumnjivo partizani, koji, još nesvesni pada Italije, prekonoć menjaju svoju strategiju i probijaju se na obalu. Izuzev (nekoliko)… luka, uspeli su da tamo prodru prvi i sada drže dugu primorsku obalu, kao i glavna ostrva… Partizanski vojni napori zaslužuju svu podršku koju im možemo pružiti. No, njihovi politički ciljevi nisu ništa manje opasni od onih iz EAM (grčki pokret otpora) u Grčkoj.”
DRUGIM rečima, ni Tito ni prikriveni komunisti iz SOE Kairo nisu politički zaveli Britance. Bili su potpuno svesni političkih posledica partizanskog pokreta, kao i susednog komunističkog pokreta otpora EAM u Grčkoj. Donosili su vojne odluke širom otvorenih očiju u političkom smislu. Čerčil u Jugoslaviji bira partizane; u Grčkoj ne podržava EAM, sličan ideološki pokret.
Kao što MI 3 primećuje, u vreme kada Ficroj Maklejn stiže u Jugoslaviju na svoju čuvenu misiju kod partizana, jasno se može primetiti na osnovu proučavanja izveštaja ULTRA kako je jedan od glavnih uspeha Titovog pokreta zapravo bio veština da se Srbi i Hrvati ubede da ostave svoje razmirice po strani i bore se protiv zajedničkog nemačkog neprijatelja – dok Mihailović, srpski nacionalista, nije činio ništa.
Dakle, šta je sa direktnom nemačko-četničkom saradnjom? Iako su Dikinova otkrića o ovakvom vidu saradnje izazvala snažne reakcije, verodostojni dokazi ULTRA o ovome nisu postojali. No, i dalje je bilo mesta sumnji. Iako postoje dokazi da je Mihailović rado razgovarao sa svojim sugrađanima u Beogradu, niko drugi do Hitlerov ministar diplomatije Ribentrop prilikom posete kvislinškoj Nedićevoj vladi jasno joj je stavio do znanja da su Mihailović i njegovi saborci i dalje veliki neprijatelji.
Deo razloga za pomenuto ležao je u nameri Nemaca da unište sve pokrete otpora, što je podrazumevalo kako četnike tako i partizane. No, iako su dokazi o Mihailovićevoj izdaji i dalje nepouzdani, to svakako nije bio slučaj sa ostalim četnicima. Dana 22. novembra ULTRA je dešifrovala sporazum zaključen između nemačkog komandanta u jugoistočnoj zoni sa majorom Vojom Lukačevićem, jednim od vodećih četničkih komandanata. U zamenu za to da ne budu uništeni od strane Vermahta, Lukačević se složio da prekine sve operacije protiv nemačkih snaga u oblasti jugoistočne Srbije, kao i da se pridruži zajedničkim vojiim operacijama Vermahta protiv partizanskih snaga. Kako Džon Krips, istoričar Blečlijevih operacija, napominje: „Potpuni tekst sporazuma dostavljen je Čerčilu.“
Važno je primetiti da, Krips nadalje objašnjava, kada je premijer poslao Maklejna u svojstvu ličnog izaslanika u misiju kod Tita, Maklejn nije znao za Lukačevićevu izdaju dok je sastavljao svoj čuveni izveštaj – no, Čerčil jeste. Dakle, kada su premijer, Generalštab i MI 3 čitali Maklejnov magnum opus, činili su to u svetlu Blečlijevog materijala, gde se videla saradnja četnika i Nemaca. Kada je Maklejn govorio uopšteno o toj saradnji, nisu ga partizanske dezinformacije dovele u zabludu, već je bila reč o potvrdi s terena o onome što je ULTRA već ustanovila kao činjenicu i dostavila Čerčilu, čak i da saznanja o detaljima četničke izdaje nisu dospela do Titovog štaba.
ZANIMLjIVO je da istina koju nam otkriva ULTRA pokazuje porast četničko-nacističko- nedićevske saradnje u regrutovanju brojnih srpskih vojnih obveznika. Jedna od najbizarnijih epizoda jeste Mihailovićev zahtev da major Radosav Đurić, tadašnji vodeći komandant u južnoj Srbiji, započne saradnju sa Nedićevim režimom. Dejvid Martin u svojoj knjizi odbacuje tvrdnju da je Mihailović ikada tako nešto zahtevao – zapravo je major Đurić taj zahtev odbio, sve dok mu naređenje ne stigne lično od kralja Petra – no, opet su dešifrovani materijali neoborivo jasni.
Značajno je da Čerčil prima izveštaj MI 3 lično i direktno od načelnika kraljevskog Generalštaba ser Alana Bruka. Ovaj primer do nas sada dolazi u hronološkom pogledu na promenu stavova MI 3 u odnosu na zbivanja na Balkanu: izveštaj pripremljen za Čerčila i Bruka 27. oktobra 1943, koji govori o razvoju događaja na Balkanu, već sledećeg dana Bruk je dostavio Čerčilu. Kao i obično, premijeru su dostavljene i odgovarajuće mape. Taj materijal se nalazi u RREM 3/510/9 u Nacionalnom arhivu u Kjuu, tako da svako ko proučava Čerčilovu arhivu iz ratnog perioda može jasno videti kako je MI 3 redovno izveštavao njega i vodeće vojne starešine, te da je ovo glavni izvor za Čerčilove odluke u saradnji sa Generalštabom. Otkrića u ovoj knjizi su, dakle, lako dostupna i mogla su se pomenuti i ranije, van akademskih krugova.
MI 3 je bio u prilici da izvesti Bruka i Čerčila kako su partizani sposobni da izvuku potpunu prednost iz italijanske kapitulacije. MI 3 izveštava: “Po italijanskoj kapitulaciji, partizani su razoružali šest italijanskih divizija, dok su dve divizije prešle na njihovu stranu i sada sarađuju sa njima. Partizanska snaga je time značajno uvećana.”
Osim toga, bilo je očigledno da su partizani ostvarili stratešku prednost: U isto vreme, dodatnih šest italijanskih divizija je van stroja, te su usled slabljenja pozicije Osovine partizani u prilici da preuzmu inicijativu na praktično celom prostoru Jugoslavije.
TITOVA VIZIJA
TAČNE detalje, zajedno sa mapama, Čerčilu je dostavio MI 3. Veliki prostori Jugoslavije sada su bili pod kontrolom partizanskih snaga. I ne samo to, već je i Titova inicijativa, zahvaljujući kojoj je zaplenjeno mnogo italijanskog naoružanja i zauzet veliki deo teritorije, promenila ravnotežu u odnosu na otpor neprijatelju na terenu. Valja primetiti da je ovo bio uspeh partizana, bez uticaja britanske politike ili SOE: prosto, Tito je imao stratešku viziju kako ostvariti prednost u ubrzanoj promeni situacije, posle pada Italije. Po pitanju odnosa između partizana i četnika, MI 3 primećuje: “U Crnoj Gori se formiraju nove bande, na prostoru u zoni Mihailovića. Ovde su se partizani u nekim slučajevima nametnuli na miran način, tako što su Mihailovićevi pripadnici prešli k njima, videvši da predstavljaju aktivniju snagu; u drugim prilikama stupili su u otvorene sukobe sa Mihailovićevim četnicima.”