NEMCI su imali domaće saveznike u obliku krajnje varvarskih ustaša, kolaboracionističkog režima koji je vladao nad oblastima Bosne i Hrvatske, čineći nad srpskim žrtvama tako jezive zločine da se i sam SS zgražavao nad stepenom njihove izopačenosti.
STRATEGIJA Čerčil nije podržao četnike da ne bi zabio nož u leđa Staljinu, Foto Vikipedija
U Beogradu, Nedićev kvislinški režim je takođe sarađivao sa nemačkim okupatorom, a istovremeno i sa četnicima, što nije dobro prolazilo kod Nemaca, koji su podjednako mrzeli svaki vid otpora. ENIGMA je avgusta 1943. pokazala da je najmanje 17 nemačkih divizija bilo stacionirano u bivšoj Jutoslaviji.
Odsudne bitke „Vajs 1“ i „Vajs P“, a zatim i „Švarc“, (Bitke na Neretvi i Sutjesci) bile su od presudnog značaja za poziciju Komande u Londonu i Čerčila, jer „ENIGMA nije ostavljala nikakvu sumnju da je borbena sposobnost četnika značajno slabija od Titovih partizana“, kako su zabeležili u Londonu Združeni obaveštajni komitet i izveštaj ENIGMA DEFE 3/822/MB 5054, kao i podatak o mnogo većem broju partizanskih gubitaka u izveštaju SH/M55/2782/T21.
Važno je dodati da su dešifranti u Blečliju u isto vreme bili u prilici da razbiju japanske diplomatske šifre, pa su i na taj način imali saznanja o zbivanjima na ratištu u Jugoslaviji, preko diplomatskih komunikacija japanskih ambasada u Bukureštu i Sofiji, koje su potvrdile ranije dobijene podatke nemačke vojske i Abvera.
Sa savezničkom invazijom na Italiju, Nemci su bili u prilici da aktiviraju svoj rezervni plan za slučaj italijanske kapitulacije, uz odmazdu, čiji je jedan slučaj postao poznat poslednjih godina zahvaljujući knjizi „Mandolina kapetana Korelija“, preko opisa masakra italijanskih trupa na jednom od grčkih ostrva. U Jugoslaviji jedan broj Italijana se tiho predao, drugi su pružili hrabar otpor, adi je sve bilo gotovo do oktobra, kada su italijanske snage nestale sa scene.
PARTIZANI su veličanstvenim naporom zaplenili značajnu količinu italijanskog naoružanja i stavili pod svoju kontrolu teritorije koje su ranije okupirale italijanske snage. Nemci su tada bili primorani da pošalju „najveće snage koja je Nemačka ikada uputila radi suzbijanja gerilskih formacija“, uključujući ništa manje nego Prvu SS oklopnu armiju – navedeno je u izveštaju DEFE 3/886-890 i drugde. Bila je to očajnička borba, uz 7. SS dobrovoljačku brdsku diviziju Princ Eugen i Drugu oklopnu armiju, koje su takođe bile uključene u operacije, i čije je komunikacije pratila i dešifrovala ekipa iz Blečli Parka. I to sa velikim uspehom, na primer, kada su Nemci odlučili da okupiraju dalmatinsko ostrvo Šoltu, savezničke vazdušne snage, koristeći ENIGMA dešifrovane izveštaje, zbrisale su nemačke invazione snage već sledećeg dana.
I, kako nas Zvanična istorija ondašnje obaveštajne službe podseća: Sve su to bile okolnosti u kojima su Saveznici odlučili da iskorače sa neodložnim slanjem pomoći Titu, u decembru 1943, a dalji razvoj događaja u Jugoslaviji doveo je do situacije kada je saveznička pomoć partizanima omogućila zadržavanje značajnih nemačkih snaga, što je posledično dovelo do formalnog prekida s Mihailovićem.
Zaista, uvećana saveznička podrška partizanima uskoro je donela vojne plodove u vidu onemogućenosti Nemaca da ponovo osvoje područja koja su partizani oduzeli od Italijana.
Dok su dešifrovani materijali dokazivali partizanske uspehe, mnogi četnici su bili istog mišljenja, napuštajući Mihailovića i prelazeći u Titove jedinice.
Znamo da je Čerčilova glavna briga bila bitka za Italiju, a time i zadržavanje što većeg broja nemačkih snaga na Balkanu, s ciljem sprečavanja njihovog prebacivanja na front u Italiji. ENIGMA je već pokazala da su njegove nade bile ostvarene, jer nekoliko nemačkih snažnih jedinica, kako smo ranije videli, već je prebačeno u Jugoslaviju, uključujući i 371. pešadijsku diviziju, koja je upućena iz Italije kako bi spasla što je moguće više teritorija od nastupajućih partizanskih snaga.
DAKLE, Čerčilov plan je funkcionisao! I kako Dejvid Staford razjašnjava, u svojoj kritici knjige „Nasamareni Čerčil“, bilo je potpuno prirodno to što je velikan želeo da stavi britanske interese iznad svega.
Dok se ovo odvijalo, Mihailović je sledio saradnju sa kvislinškim režimom Nedića u Beogradu, uz aktivnu podršku Nemaca i SS snaga u Hrvatskoj. Dosije SAV 121/529 u Nacionalnom arhivu sadrži dešifrovane izveštaje sa terena na Balkanu, potvrđene SIGINT dokumentima iz Blečlija, koji govore da se četnici lojalni Mihailoviću sada bore uz Nemce i nedićevce protiv partizana.
Ovo je ključno, jer kako vidimo drugde, suština revizionističkih teza jeste ta da su partizani dostavili materijale Bilu Dikinu, a kasnije i Ficroju Meklejnu, što je posledično dovelo do promene Čerčilovog stava, a da je ta dokumenta falsifikovao Tito kako bi prevario Britance.
Nasuprot tome, potpuno jasni i nedvosmisleni ENIGMA dokazi ubedili su Čerčila, van svake sumnje, da Mihailović „aktivno sarađuje sa Nemcima“. Pišući svoje viđenje, u petom tomu njegove istorije Drugog svetskog rata, premijer je samo izokola pomenuo „sve primljene izveštaje“, ali sada znamo, iz njegovih telegrama pohranjenih u RKEM dosijeu (premijerska arhiva) Nacionalne arhive u Kjuu, kao i Čerčilovoj arhivi u Kembridžu, da je, zapravo, reč o SIGINT dešifrovanim izveštajima.
SVI znamo za MI6,SIS (Tajnu obaveštajnu službu) i MI5 (Službu bezbednosti). U jednom periodu bilo je ni više ni manje nego 14 odeljenja vojne obaveštajne službe koja su tokom Drugog svetskog rata bila usmerena isključivo na glavnog neprijatelja, nacističku Nemačku. (MI17 u osnovi je delovao kao sekretarijat.) Takođe nam je poznat MI9, odeljenje za podršku savezničkih ratnih zarobljenika.
Ali šta je bio MI3, a posebno njegova služba MI3(b), deo vojne obaveštajne službe o kojoj ovde govorimo?
Izvorno, godine 1914, na početku Prvog svetskog rata, MI3 je prikupljao informacije po geografskom načelu: preko svojih odeljenja od (a) do (d) pokrivao je različite delove Evrope. MI3(b) bio je zadužen za Austrougarsku monarhiju, koja se 1918. raspala na više delova, uključujući balkanske teritorije danas poznate kao Hrvatska, Slovenija i Bosna.
Tokom 1941, posle nemačkog osvajanja Jugoslavije, MI3(b) bio je usmeren na Balkan i obaveštajne podatke svih vrsta iz tog regiona.
Ključni podaci u vezi sa MI3 i svim odeljenjima, a posebno MI3(b) o kome je ovde reč, jesu sledeći: a) Primali su izveštaje ULTRA, tako da su znali za sve nemačke aktivnosti, o kojima su izveštavali dešifranti iz Blečli Parka. b) Njihovi izveštaji prosleđivani su preko šefa vojne obaveštajne službe Generalštabu i preko njega predsedniku Vlade lično.
Drugim rečima, imali su potpuni pristup najvažnijim ratnim tajnama kako bi izveštavali donosioce odluka; Čerčila i Generalštab, grupu koja je odlučivala o britanskoj vojnoj politici. To nadalje dovodi do činjenice da su bili mnogostruko značajniji od bilo kog terenskog operativca SOE, a kamoli od nekog iz štaba SOE u Kairu.
SAVEZNIŠTVO SA STALjINOM
OČUVANjE anglo-sovjetskog savezništva bilo je imperativ za Britaniju s ciljem pobede nad Hitlerom, a Tito je istovremeno uživao čvrstu Staljinovu podršku. Nastavak pružanja podrške Mihailoviću bio bi zabijanje noža u leđa Staljinu. Da, Čerčil je bio antikomunista, kao i Mihailović. Ali to nije bio dovoljan razlog da ovaj prvi podrži ovog drugog. Rat je prljav, često i ciničan posao. Ova važna činjenica često se zanemaruje: Staljin i SSSR su bili naši saveznici. Ideološki gledano, bilo je to čudno savezništvo, što početak Hladnog rata, ubrzo posle Dana pobede 1945. i potvrđuje. No, okolnosti su 1943. bile jasne: zapadne demokratije V. Britanija i SAD zajedno sa komunističkim Sovjetskim Savezom bile su namerne da poraze nacističku Nemačku.