ISTORIČAR o radu SOE u Albaniji Roderik Bejli primećuje neke važne okolnosti ovog pitanja, primenljive kako na Jugoslaviju, tako i na susednu Albaniju.
AKTIVNOST Tito i i brigadir Ficroj Meklejn, Foto Vikipedija
On je u pravu kada kaže: „Razmera britanske podrške Titu zbunila je i razbesnela mnoge, uključujući nekolicinu starešina bOE, koji su se borili na strani četnika.” Oficir SOE Lis je, naravno, bio jedan od njih, i neko ko je, praktično kao i svi pripadnici SOE u Kairu, znao za prisustvo ubeđenih komunista u ovoj službi. No, Bejli dodaje: „Klagmanovi kritičari, međutim, nikada nisu pružili konkretan dokaz koji bi potvrdio da je on uticao na politiku ili ishod događaja; svi dokazi su posredni.“
Ovo je dodatna važna razlika. Klagman je vrlo verovatno prilagođavao svoje izveštaje, što i sam hvalisavo priznaje u ranije pomenutim razgovorima, koje je prisluškivao M15.
No, ne može biti reči o njegovoj sposobnosti da utiče na političare u Londonu, upravo zbog temeljnih razloga na koje nas, s pravom, podseća Bejli, jer ono što je istina za Jutoslaviju, važi i za Balkan u celini: „Poslednjih godina, ukidanje statusa tajnosti sa ostalih ratnih arhiva, od dokumenata o politici Forin ofisa i zapisnika sa sednica Generalštaba, do tajnih transkripata presretnutih neprijateljskih radio-komunikacija (SIGINT), nedvosmisleno je pokazalo da je Klagman imao mnogo manje uticaja nego što se dugo pretpostavljalo.”
Bejli je u pravu kada ukazuje na to da je SIGINT bio najvažniji, kako za Jugoslaviju tako i za Albaniju. On dalje nastavlja: “Ako je nižim pripadnicima SOE bilo stalo da podrže partizane, više starešine su imale pristup važnim obaveštajnim podacima, koji SOE nisu bili dostupni, ili jesu u manjoj meri. Nedavna proučavanja dešifrovanih neprijateljskih komunikacija pokazuju da je Vrhovna komanda, kada je u martu 1943. naredila SOE kontakt sa partizanima, bila veoma svesna, na osnovu izveštaja van SOE da partizani pričinjavaju ozbiljne probleme trupama Osovine.
DRUGIM rečima, SOE je potvrđivala ono što je SIGINT već znao iz nezavisnih izvora. Važnost ovoga je od ključnog značaja, utoliko pre što ruši stavove teoretičara zavere, koji sve pripisuju špijunima i agentima komunističkog uticaja. Kako Bejli ističe:
“Strogo poverljivi dešifrovani izveštaji o neprijateljskim komunikacijama detaljno su dokumentovali, na primer, razmere nedavne ofanzive sila Osovine protiv partizana, koja je predstavljala najveću protivgerilsku operaciju u Jugoslaviji tih godina. Juna meseca, kada je SOE primila naređenje da počne sa naoružavanjem partizana, dešifrovani izveštaji takođe su potvrdili da su Mihailovićeve snage sve manje i manje antiokupacione i da čak u nekim slučajevima sarađuju… Čerčil je takođe saznao, na osnovu tih izveštaja, za Titove vrhunske operacije i Mihailovićeve neuspehe. Tog jula, upisao je belešku na osnovu dugačkog izvoda iz dešifrovanog materijala o „veličanstvenom otporu Titovih sledbenika i Mihailovićevim moćnim hladnokrvnim manipulacijama“ (Čerčilove reči)”.
Kao što Bejli dalje piše, a u prilog navedenom, Klagmanova „nastojanja imala su mali uticaj na političare, koji su, iako nisu delili (njegovu)… strasnu privrženost komunističkom cilju, jasno mogli da uvide partizansku stvar, kao razlog za sveobuhvatnu i značajnu nepodeljenu podršku“. Još jednom, materijali iz Blečlija su ključ. Za bilo šta što je Kairo mogao da pošalje, pokazalo se da je od manjeg značaja u poređenju sa jasnim i veoma direktnim dokazima iz SIGINT izvora.
Ovaj poslednji razlog ukazuje nam u pravom smislu na to da mnogi revizionisti postavljaju pogrešno pitanje, ma koliko iskrena i duboko osećajna njihova tačka gledišta mogla biti, da ne pominjemo njihovu snažnu netrpeljivost prema komunizmu i svim zlodelima koja je ta ideologija pričinila milionima u tako dugom vremenskom razdoblju. Suština nije to da je bilo ko imao zavereničku nameru da uspostavi komunistički režim u Jugoslaviji posle rata, čak i uz pretpostavku da su marksisti u SOE Kairo na ideološkoj osnovi maštali o državi pod partizanskim vođstvom. Istina je da su Britanci hteli da odvuku što veći broj nemačkih trupa iz Italije, pa su smatrali da su partizani najbolja snaga da to postignu u Jugoslaviji. Zaista, vrlo jednostavno.
RODERIK Bejli razume mnoge dileme sa kojima se nesrećni Mihailović suočavao, posebno njegovo veoma prirodno oklevanje da žrtvuje srpske živote u odvratnim nemačkim odmazdama. Ovo su svi razumeli, uključujući Maklejna. Ali s obzirom na to da su Saveznici morali da ratuju protiv Nemaca, morali su i da posmatraju ono što Bejli naziva „širom slikom“. Bejli objašnjava: “Baš te 1943, dok su Saveznici bili zauzeti planiranjem invazije na Italiju i otvaranjem drugog fronta, argumenti za podršku partizanima kao način da se onesposobe nemačke trupe bili su važni za prevladavanje dugotrajnih briga i prekid naklonosti prema čoveku koji je tražio pomoć Osovine radi sprovođenja domaće osvete.”
Ovo nam govori sve što treba da znamo. Klagman i drugi komunisti u Kairu mogli su da preteruju i lažiraju do mile volje, ali na kraju, strategija pod kontrolom Londona, zasnovana na SIGINT podacima o nemačkim komunikacijama, dovela je do pomenute odluke.
To nije bila nikakva zavera, već potreba da se pobedi u ratu i da se smanje saveznički gubici. Za demokratskog državnika kakav je bio Vinston Čerčil, odluka da se podrška prebaci sa rojalista četnika na komuniste partizane morala je biti rezultat temeljnog promišljanja, ili toga što su ga namerno obmanuli oni koji su tajno kovali zaveru sa ciljem uspostavljanja komunističke dominacije. Ideja da je Čerčil načinio izbor na osnovu čisto britanskih interesa, kako bi spasao savezničke živote, znajući za mogući politički ishod u korist komunista – da li je tako nešto zaista nezamislivo? Dakle, Klagmanova zavera mora biti istinita?
Ovde na scenu stupa teologija – žrtvenijarac, nedužni jarac u starom Izraelu poslat je da umre u pustinji natovaren gresima vernika. I Maklejn i Dikin su žrtveni jarci koje je prevario zli Klagman, a njegove mahinacije načinile su i od nevinog Čerčila žrtvenog jarca, dakle, posvećeni branilac slobode i demokratije prevaren je s ciljem da se opaki komunisti dovedu na vlast.
Istina je često banalna. Klagman nije imao uticaja. Teoretičari zavere mogu plesti mreže do unedogled, ali nisu u pravu. ULTRA je odlučila o svemu, a pretpostaviti suprotno značilo bi deliti Klagmanovu fantaziju o sopstvenoj važnosti.
ČERČILOVA ODLUKA
ODLUKA o puštnju četnika niz vodu je doneta na Čerčilovom nivou i na nivou Generalštaba u Londonu, od kojih su svi imali ULTRA podatke, odnosno širu sliku, na osnovu dešifrovanih podataka koji su stalno priticali Čerčilu i Generalštabu, koji su pružila dovoljno jake dokaze o vrednosti partizanske nadmoći i o tome kako Mihailović postaje kompromitovan.U novembru (1943) Generalštab je savetovao Čerčila da bi podrška Titu trebalo da se poveća. Istog meseca, Združeni obaveštajni komitet preporučio je da se Mihailoviću obustavi podrška. Krajem godine, na najvišem nivou, nezadovoljstvo Mihailovićem bilo je nepodeljeno, tako da je Čerčil odlučio da pruži podršku samo Titu.