NAKOVO kod Kikinde je selo kolonista iz Bosanske krajine, koji su ovde masovno došli odmah posle Drugog svetskog rata iz okoline Bosanskog Grahova i Bosanskog Petrovca. Pola su naselili „Gravljani“, a pola Petrovčani. Nalazi se na samoj granici sa Rumunijom.
Foto: R. Šegrt
Kršni, oštroumni i vredni Krajišnici brzo su se snašli na novoj, plodnoj zemlji pa je njihova Seljačka radna zadruga, samo dve godine nakon dolaska „voza bez voznog reda“ (1948.) proglašena za najuspešniju u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. U selo tada dolazi ekipa „Avala filma“ da snimi dokumentarac o životu novih stanovnika. Prvi prvom susretu filmadžija i novinara sa starijom novopečenom Nakovčankom nastaje anegda koja se dugo posle toga prepričavala.
– Ekipa iz Beograda na ulasku u selo sretne babu koja čuva koze. Novinar promoli glavu iz auta i upita je: „Kako vam je, bako, ovde?
KUNU SE U MAJKU
– Niko se ne kune kao Nakovčani. Kad hoće da potvrde da je nešto nepobitna istina, oni kažu: „j..o mi ti mater ako nije tako“, ili „j..o ja svoju mater ako nije tako“. Umesto trotoarom idu kolovozom i još uvek pričaju glasno. Kad čuješ da neko viče, znaš da je iz Nakova. Tamo je svako svakom kum ili prijatelj – opisuje ih jedan Kikinđanin.
– Eto, sinko, živa glava. Samo nek‘ nema rata i neka su mi čeljad živa i zdrava.
– Pa, jel‘ vam fali nešto ?
– Nije nam ovaj vazduk ( ne vazduH) dobar, ni ova voda nije k‘o tamo u nas, tamo je bila bolja. Al‘ samo nek‘ se ne gine – odgovara baba, a nadobudni novinar će opet:
– Imate li vi, bako, ovde neku kulturnu instituciju ?
Baba nepismena, gleda u njega, malo zaškilji na jedno oko i reče mu:
– Pa, imali smo jednu, al‘ je više nemamo. Ta nam udala u Mokrin ima mjesec dana.
Foto: R. Šegrt
Ova anegdota nije „ušla“ u film „Za bolju žetvu“, ali je često prepričavao Nakovčanin, pokojni novinar Ljubomir Grubić. Mnogo je još takvih sećanja, jer su Krajišnici iz zavičaja u Banat „doneli“ svoj govor, običaje i navike, a u ravnici su se sreli sa drugačijom zemljom, vodom i narodom. Krajiške babe su do smrti prepričavale kako je bilo „tamo u nas“, „svjetovale“ svoju „đecu“ koja se i danas smeju sećajući se tih reči. Neke su bile jednako duhovite i lucidne, pa se pominju i praunucima. Danilo Raca priča kako je stara komšinica na jedinstven način njegovoj ženi rekla da njihov prvi sin, iako je još bio sasvim mala beba, liči samo na oca.
ULICE PO BROJEVIMA
Mada svaka ulica u selu ima naziv po nekoj ličnosti Nakovčani ih nazivaju po brojevima: Glavna, pa prva, druga treća…Sa jedne strane Glavne ulice su parne, a sa druge neparne. Verovatno je Krajišnicima, koji nisu navikli na banatske sokake, ušorene ulice, prave uglove i kućne brojeve, bilo tako lakše, nego da pamte imena.
– Izašli smo u šetnju s bebom u kolicima i sretnemo babu Maru Bucalo. Zastane ona, čestita nam dobitak i, naravno, zaviri da vidi dete. Onda se okrene prema mojoj ženi i kaže: „‘Eli majko, đe si ti bila kad se ovo dijete pravilo“. Tome se i danas smejemo, a bilo je pre 25 godina – priča Raca kojem su posle bezbroj puta rekli da je stariji sin Aleksa njegova kopija, ali niko na ovako originalan način.
Kolonisti su potomcima u nasleđe ostavili brojne savete, stečene u zavičaju, u kojima je mnogo i narodne mudrosti. Raca sinovima prenosi kako ga je mudro „svjetovala“ baba Staka, koja je u Nakovo došla iz Resanovaca kod Bosanskog Grahova.
– Sine moj, u svakoj šumi treba da imaš samo jednog svog vuka.
Foto: R. Šegrt
Kada je Nakovo početkom ovog oktobra obeležilo 5. oktobar, Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu, oživeo je još jedan „biser“ babe Stake, koji bi u današnje vreme bio kritikovan.
– Došla jednom u posetu delagacija iz Grahova. Domaćin im je bio moj otac. I dovede on njih i našoj kući, da ih ugosti. U delegaciji je bila i jedna žena. Predstavlja on babi svakog od njih, kaže iz kog je ko sela, navodi prezimena. Baba na kraju tu žene pozove da sedne kod nje na kauč i kaže joj: „‘Eli srećo, zar tamo nema ljudi, pa si ti vlast“ – seća se Raca.
Imaju Nakovčani i danas poseban humor, priča mi Radojka Radanović. Zimus je srela komšiju Laku, približnih su godina i dugo se znaju, ali ne viđaju često. Ona živi u Kikindi, on u Nakovu.
– Vozim za Nakovo, a on stopira kod pruge. Povezem ga, a kad je izlazio daje mi upaljač. Savetuje mi da ga poklonim mužu čim počne da zanoveta. Na upaljaču je pisalo: „svoj ti pos‘o“. Setim se da je i njegova majka bila vrlo duhovita. Nešto je upitaš, a ona odgovara: „pojma ti ne znam“.
Sećaju se i poštara Sremca, koji je radio u selu i oženio se Nakovčankom. Skuvala ona ručak i pita ga: „Milane, jel‘ dobra supa“? On srknu pa odgovori: „Baaaš“.
Nakovčani su oduvek dobro igrali fudbal, pa je ponos sela nekada bio lokalni fudbalski klub „Polet“, kojeg su od milja prozvali Barselona. Na utakmicama se uvek srčano navijalo, pa i na gostovanjima.
DRUGA SOBA, DRUGO RADOVANjE
– U selu je nekada bilo nekoliko mađarskih porodica koje su se lepo slagale s Krajišnicima. Moj stric kao mlad momak imao je devojku Mađaricu. Ode kod nje, kad oni krečili kuću. Stric uđe u hodnik, a njen brat ga uputi kuda da ide: „drugi soba, drugi radovanje“ – prepričava Srdić.
– Igrala „Barselona“ u Mužlji kod Zrenjanina i sa fudbalerima je otišlo dosta navijača. U prvom poluvremenu povedu sa 2:0 i, naravno počnu da slave, pevaju, a pošto je to bilo pedesetih godina prošlog veka, zaigraju i kozaračko kolo. U drugom poluvremenu domaćini izjednače i povedu sa 3:2. Tada se jedan Mađar isprsi i povika: „Šta je Bosanac, nema više kozarica, nije ovo čet‘er‘s jedan“ – prepričava Milan Srdić.
Za Nakovčane važi da su međusobno povezani, solidarni i da jedni drugima pomažu, „posebno Gravljani“. Neguju zajedničke mobe i akcije, mada se to sve više gubi. Zbog masovnog učešća u Drugom svetskom ratu na strani partizana imali su dosta boračkih penzija. Kada žele da im nađu manu Kikinđani navode da kažu „pemzija“ i „Naftogas“, umesto „Naftagas“, gde je dosta njih radilo.