Vladimir Vuletić*
Delimično se slažem s razmišljanjima uvaženog profesora Delića iznetim povodom teksta „Kome smeta profesor Radenović”. Ta delimičnost je, međutim, tako neznatna i u pogledu osnovne teme irelevantna, da bih mirne savesti mogao reći da se uopšte i ne slažem.
Pre svega, osnovna teza mog teksta je da su nemile pojave, u koje svakako spada i besprizorno skandiranje tokom otvaranja konstitutivne sednice Narodne skupštine, posledica partikularizma koji proističe iz logike višepartijskog sistema. Ako se želi sačuvati legitimitet takvog sistema, mora se naći način da se takve pojave svedu na minimalnu meru. Po mom mišljenju, način za to je stvaranje saglasnosti da su pristojnosti i zaštita opšteg interesa dve crvene linije preko kojih poslanici ne bi smeli da prelaze.
Moj oponent, s druge strane, polazi upravo od partikularističke pretpostavke da su za probleme krivi „oni drugi”, odnosno njihovi politički protivnici koji, prema njegovom mišljenju, ne poštuju demokratska pravila. To zaključuje na osnovu toga što navodno postoji „opravdana sumnja opozicije da su protekli izbori bolovali od brojnih i ozbiljnih ’dečjih bolesti’ demokratije”. Profesor ne navodi koje su to bolesti koje je generisala ova vlast, a da ranije nisu postojale. Dve ključne stvari o kojima se najviše govori, takozvane izborne migracije – šta god to značilo, postojale i tokom vladavine DOS-a; a o medijskim uslovima najbolje svedoči činjenica da su čak isti ljudi na istim ili sličnim pozicijama na kojima su bili i tokom vladavine DOS-a. Medijsko prisustvo tadašnje opozicije na javnom servisu (izuzev kratkog perioda saradnje DS-a i SNS-a u demontiranju SRS-a) bilo je podjednako neproporcionalno kao i sada, s tim što tadašnja opozicija, za razliku od današnje, nije imala podršku nijednog bitnog medija. Na kraju krajeva, ključne odluke se ni tada kao ni danas nisu donosile u parlamentu već u uskom krugu lidera vladajuće stranke, što je, uostalom, slučaj svuda u svetu.
Dakle, teza o nedemokratskom karakteru sadašnje vlasti koja se temelji na „opravdanoj sumnji” nije ništa drugo do lična odluka uvaženog profesora Delića i njegovih političkih istomišljenika da u to veruju, a ne nekakva objektivna istina. Na donošenje takve odluke on naravno ima pravo, ali problem nastaje kada se subjektivno uverenje doživi kao neupitna istina koja postaje opravdanje za blokiranje rada skupštine. Skupština upravo zato i postoji da bi omogućila neometano funkcionisanje države u situacijama kada dve ili više grupa imaju različita uverenja o bitnim političkim stvarima o kojima ne postoji ili nije moguće doneti objektivan sud. Blokiranje rada skupštine pod bilo kojim izgovorom nije ništa drugo nego onemogućavanje normalnog funkcionisanja društva i države, što je posebno opasno u današnjim međunarodnim okolnostima.
U toj meri se slažem da je slučaj profesora Radenovića tek vrh ledenog brega koji samo ukazuje na dublji problem koji, po mom mišljenju, predstavlja sada već maligni partikularizam.
Prevazilaženju tog problema ne pomaže shvatanje prema kome naučnik, lekar, službenik, geometar itd. prestaju da to budu kada prođu kroz skupštinske dveri. Ideja da od tog trenutka oni postaju životinje – makar i političke –upravo je ono što pogoduje stvaranju političkog zverinjaka. Naravno, u imaginaciji opozicionih političara zveri su predstavnici vladajuće koalicije dok sebe, bez razložnog i ubedljivog obrazloženja, vide kao dresere, odnosno propovednike moralnih i civilizacijskih standarda koje na svaki način, makar dovodeći u pitanje pristojnost i opšti interes, moraju nametnuti političkim oponentima. Frapantno odsustvo autorefleksije i sposobnosti da se sopstvena pozicija i uloga sagledaju iz perspektive drugog je ono što ne obećava svetlu budućnost u slučaju promene vlasti. Ne tvrdim da je to osobenost samo opozicije. Tvrdim, međutim, da je to podjednako ako ne i više osobenost i opozicije.
Na stranu što, koliko god slobodno i široko razumeli Aristotelovu zamisao o „političkoj životinji”, ona nema veze s tumačenjem koje joj se pridaje u tekstu mog uvaženog sagovornika. Na stranu i to što u njegovom tekstu citirane reči profesora Radenovića logički posmatrano ne mogu biti uzrok već samo naknadna reakcija na razuzdano ponašanje opozicije – kome je, što mu služi na čast, nemo svedočio i profesor Delić. Ključni problem je, međutim, što se prelaženje crvenih linija pristojnosti pravda subjektivnim uverenjem koje izražava samo partikularni interes opozicionih stranaka. Da bi se takav partikularizam bar u izvesnoj meri predupredio, neophodno je napustiti ideju da se prema političkom protivniku može odnositi kao prema pogrešno shvaćenoj političkoj životinji. Upravo suprotno, čak i kada su političari naši oponenti su prvenstveno ljudska i društvena bića, a poseban obzir se mora imati ako je reč o ljudima koji su svojim delom očigledno i dokazano zadužili širu zajednicu.
Nisam se upuštao u razmatranje pitanja da li te granice češće prelaze vlast ili opozicija. No, uprkos tome profesor Delić, apostrofira da je veća odgovornost u rukama onoga ko drži „pogaču i nož”. Ta pastoralna predstava koja bi trebalo da pobudi asocijaciju o patrijarhalnom ustrojstvu društva i opravda mit o svemoćnoj (zloj) vlasti i sirotoj (dobroj) opoziciji možda je imala nekakvog smisla u jednopartijskom režimu ili tokom vladavine „tuđina”. U višepartijskom sistemu gde su vlast i opozicija samo lice i naličje političkog poretka ona je samo dosetka u političkoj borbi u cilju zadobijanja simpatija javnosti, a ne sredstvo objašnjenja.
Ne pripadam onima koji kritički duh intelektualca dovode u vezu sa apriori simpatijama za opozicione partije samo zato što su trenutno opozicija ili napadima na vlast samo zato što je trenutno vlast. Zapravo, kada je o pomenutim crvenim linijama reč, strukturno posmatrano, poslanici opozicije imaju više motiva da ih prelaze. Vlast je uvek pod prismotrom javnosti i mora da vodi računa o javnom interesu i elementarnim granicama pristojnosti. Opozicija kao deo zakonodavne vlasti morala bi da čini isto, ali se od te odgovornosti sakriva iza floskule o „pogači i nožu”. Opozicija je slabija ne zato što je moralno ili intelektualno superiornija nego zato što ima manju podršku građana, a to svakako ne bi smelo biti opravdanje za prenošenje uličnih manira političke borbe, u koje spada i komunikacijski vandalizam, u skupštinu.
Drugim rečima, mada se povremeno može razumeti, ne postoji univerzalni kriterijum koji abolira bilo koga za komunikacijski vandalizam, posebno ne ako je „organizovan i pripremljen”, niti postoji način da se skandiranje dok profesor Radenović otvara konstitutivnu sednicu skupštine (koju priznaju i poslanici opozicije) prikaže kao izraz borbe za demokratiju. Naprotiv. Uskraćivanje slobode bilo kome da obavlja svoju političku ulogu samo zato što pripada grupi kojoj je druga grupa prilepila etiketu neprijatelja slobode siguran je put u neslobodu.
*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora , ne uvek i uređivačku politiku lista