KAD SE, posle svega, sa odobrenjem Moskve, i instruisan od nje šta da kaže i šta da zahteva, sastao sa britanskim premijerom, Tito ne samo što je bio uzbuđen, već je bio i izrazito nervozan, toliko nervozan, kako stoji u britanskim dokumentima, da se silno znojio, pa je bilo potrebno da ga Čerčil „ohrabri“. Ali, vrlo brzo, Tito se potpuno snašao… Na drugom sastanku s Čerčilom, 13. avgusta 1944, bio je čak — „vrlo rečit i samosvestan…“
Tito se mimo obećanja Čerčilu obreo u „u ruskom lageru“, Foto Vikipedija
Prema slovu britanskog zapisnika, u kojem je zabeleženo sve što je, već tokom prvog razgovora, rečeno, Tito nije ostavio nijedno Čerčilovo pitanje bez iscrpnog odgovora.
Nije propuštao da da svoj komentar ni na najuzgredniju Čerčilovu opasku…
Kad je Čerčil, na primer, rekao, da je cilj britanske politike da se preko kralja Petra „ostvari izmirenje partizana i Srba“, Tito je „promptno“ odvratio, da on i partizani nisu uopšte u svađi sa Srbima, već samo sa Mihailovićevom grupom.
Izvanredno veštom, i nadasve lukavom Čerčilu, Tito se uistinu pokazao u svemu doraslim. Popuštao je tamo gde treba, a zatezao tamo gde je mogao… Odlučno je, međutim, odgovorio kad mu je postavljeno pitanje u vezi sa uvođenjem komunističkog sistema u Jugoslaviji. Rekao je:
„Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorički sam izjavio da ga ne nameravam uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje posle rata moraju imati demokratski sistem, i Jugoslavija ne sme biti drukčija“.
Kad je Čerčil primetio, da Britanija ima obaveze prema kralju Petru, Tito je odgovorio:
Ja u potpunosti shvaćam vaše obaveze prema kralju, no sve do poslije rata, kada će se održati slobodni izbori, mi ne možemo učiniti ništa…“
Sa ovim, i štošta drugim što je Tito izjavio, Čerčil je bio ne samo saglasan već i vrlo, vrlo zadovoljan. Na kraju, treba da je bio dirnut… kad mu je Tito rekao da je „učinio mnogo za naš narod i našu stvar…
POSLE razgovora u Napulju, i Čerčil i Tito imali su, dakle, sve razloge da budu zadovoljni. Pogotovu Tito… Teško je poverovati, međutim daje Tito u Napulju, a kako je to svojevremeno izjavio Moša Pijade, preveo Čerčila „žednog preko vode ‘. Tako što daleko je od svake istine… Jer, sve što je Čerčil tada činio, i britanska vlada s njim na čelu, sve je to bilo dobro smišljeno i prethodno propušteno kroz sto jedan filter za ispitivanje koristi po Veliku Britaniju. Opredeljenje Čerčila i njegove vlade za partizanski pokret i Tita, prema tome, najmanje je mogao biti rezultat Titove sposobnosti da nadmudri Čerčila. Isto tako su „kule u vazduhu “ tvrđenja,da je opredeljenje za Tita i partizane bio ishitren potez Čerčila, greškau koracima britanske politike… U pitanju je, najjednostavnije rečeno, bilo opredeljenje za najkorisnije rešenje po Britaniju u datom trenutku,u svemu podudarno sa njenim interesima — aktuelnim, u prvom redu, a tek onda onim vezanim za kombinacije predviđene za vreme po završetku rata. A kad je reč o kombinacijama i planovima za doba posle rata, Slobodan Jovanović kao da je pogodio u središte mete kada je izjavio, da se u opredeljenju Čerčila i Britanije za Tita krila želja da se umesto „rusofilske velike Sr6ije “ stvori velika Jugoslavija u kojoj 6i Hrvati „obuzdavali Srbe u njihovom rusofilstvu”.
Analiza britanskih dokumenata, i onih nekad najtajnijih, za Čerčilovo i britansko opredeljenje zaTita, i forsiranje Tita naračun Mihailovića, nudi i sledeće objašnjenje: da je Čerčil, i kad se radilo o Jugoslaviji, mislio u prvom redu kao vojnik. Za njega je bilo najglavnije od svega da se rat protiv Nemaca rasplamsa u najvećoj mogućnoj meri…
Bila je to, kako se to izrazio i ministar spoljnih poslova Britanije, Idn, Čerčilova „politika vojnog oportunizma “. Sav opsednut time da Nemcima, prokletim Hunima , zada što više i što težih udaraca, Čerčil je na Tita gledao pre svega kroz prizmu njegove vojne upotrebne vrednosti. I zbog toga je i činio sve što je mogao, da ga pomogne, pa i da ga zaštiti, što se posebno videlo u slučaju prebacivanja Tita na ostrvo Vis… Treba samo pročitati tekst Čerčilove poruke generalu Vilsonu od 9. juna 1944, u kojoj mu skreće pažnju na obavezu da po svaku cenu spreči da ostrvo Vis bude zauzeto, a Tito ubijen ili zarobljen, pa da se na pravi način shvati njegova politika…
ČERČIL, međutim, uprkos svemu što je činio za Tita, ni u jednom trenutku nije prestao da se pita da li će Tito na ljubav — odgovoriti lju6avlju, da li će ostati veran partner i održati sva ona obećanja koja je dao, ili će možda, kad se oseti dovoljno snažnim, krenuti sasvim drugim putem… pa se, čak, pretvoritiu porobljivača „ostalog dela zemlje (Srbije), a zašta 6i glavna odgovornost pala na Britaniju, bez čije pomoći on to ne 6i mogao da uradi. „Za vreme rata“, stoji u ličnoj zabelešci Vinstona Čerčila od 31. avgusta 1944, napisanoj u vreme kad je on sebi skoro svakodnevno postavljao takva pitanja, „mi možemo pritisak vršiti na Tita da se bori protiv Nemaca, a ne protiv svojih zemljaka, preteći mu da ćemo mu obustaviti isporuke, ali kad se rat završi toga više neće biti. On će imati oružja, a ostatak zemlje biće mu prepušten na milost i nemilost.
Posebno, Čerčil se pribojavao, da 6i se Tito, u momentu kad mu to bude odgovaralo, mogao nepovratno obreti „u ruskom lageru“ . Da se to ne 6i dogodilo, Čerčil je mislio da 6i pravi recept bio da što više intenzivira veze s Titom, da mu što više izlaziu susret i na taj način osigura ga za Veliku Britaniju.
IZ OVIH razloga Čerčilu je odgovarala i izolacija Tita na ostrvu Visu. Međutim,upravo dok je boravio na Visu, Tito je Čerčilu priredio veliko neprijatno iznenađenje. U jesen 1944, krišom, a da to nisu ni primetili britanski posmatrači, on je u najvećoj tajnosti odleteo u Moskvu! Za Britance, a naročito za Čerčila lično, to je bio pravi šok. Očajan zbog svega toga, Čerčil će 20. novembra 1944. telegrafisati komandantu savezničkih snaga u Sredozemlju, generalu Vilsonu — da je njegovo poverenjeu Tita „potpuno razbijeno njegovim begstvom sa Visa… “
Smatrajući se i obmanutim, britanska vlada i Čerčil lično nisu tada ni pomišljali na to, da prihvate sovjetsko objašnjenje (objašnjenje ministra spoljnih poslova Molotova) da je do svega tog došlo samo zato što je Tito „seljak koji se ništa ne razume u politiku“, što „posedujeu sebi svojstvenu tajnovitost“ i što se „ne usuđuje saopštiti svoje planove bilo kome“.
Na mahove hladan kao led, a na mahove impulsivan kao da je kakav južnjak, Čerčil je Titov tajni odlazak sa Visa u Sovjetski Savez protumačio i kao pouzdan znak — da u Tita više ne sme imati poverenja. I, sem svega, zaključio je tada, i to stavio na hartiju, da su Britanci zajedno s njim „u Titu uzgojili guju“. Još do jednog zaključka došao je Čerčil posle Titovog tajnog odlaska sa Visa u Moskvu: da je kucnuo poslednji čas da se osiguraju britanske pozicije u Jugoslaviji i na Balkanu — sklapanjem obavezujućeg aranžmana sa Sovjetskim Savezom.
BRITANCI SU ČUVALI TITA
BRITANSKA vlada i Čerčil su u Titovom tajnom bekstvu sa Visa videli samo — „sovjetske prste“. I oštro su protestovali kod Sovjeta. Na sastanku sa prvim ljudima sovjetskog ministarstva spoljnih poslova, 10. oktobra 1944, britanski ministar spoljnih poslova Idn će reći — da se „britanska vlada stalno stavlja pred svršen čin“. On će Sovjetima predočiti i to, da su Britanci bili oni koji su Titu, „kad se našao u neprilici pružili utočište na ostrvu Visu,gde je bio pod zaštitom britanske ratne mornarice i britanskog vazduhoplovstva, i isključivo zahvaljujući britanskoj akciji on je spasen od potpunog uništenja…