KAD se vlada Velike Britanije opredelila za saradnju sa partizanima, pa i kad je Vinston Čerčil održao onaj svoj hvalospev partizanima u Donjem domu, u februaru 1944, o Titu lično znalo se malo, čak i premalo.
PREPORUKE Tito i brigadir Ficroj Meklejn, Foto Vikipedija
Ni toliko radoznali i o svemu dobro obavešteni Čerčil nije znao o Titu bogzna šta (Nije ni pomišljao da bi Tito mogao biti mason, kako će se kasnije tvrditi na mnogo strana u svojim Memoarima)! Doduše, sve tamo do kraja rata, on se nije posebno ni trudio da nešto bliže sazna o jugoslovenskom maršalu. Za njega je bilo glavno da je Tito postao njegov saveznik i da mu je dao obećanja koja su ga u svemu zadovoljavala… Tek 1945, kad su topovi najzad umukli, kod Čerčila se javila želja da dobije bliže podatke o Titovoj ličnosti. Tek 20. maja 1945. je dao nalog obaveštajnoj službi da mu prikupi što više podataka o Titu i njegovoj prošlosti. Naročito je zaželeo da sazna da li je tačno da je Tito „četiri godine obrazovan na komunističkom učilištu “, a zatim, da li je „ikada bio oženjen i koliko puta“ i da li je tačno da „nije krenuou borbu za Jugoslaviju kad su je Nemci napali, već da je čekao do 22.juna 1941, kada je Kominterna dala nalog da se pomoge Rusiji.
Prve, ali manje-više površne podatke o Titu, vlada Velike Britanije i Vinston Čerčil su dobili od agenata SOE koji su stigli u Vrhovni partizanski štab 28. maja 1943, u vreme bitke na Sutjesci. Ti agenti bili su kapetan Stjuart i kapetan Dikin.
Stujart i Dikin bili su u stvari prva britanska misija kod partizana. Oni nisu imali nikakva posebna i uopšte velika ovlašćenja. Bili su samo jedna vrsta izvidnice i priprema za dolazak brigadira Meklejna, kako bi on što uspešnije mogao da odigra ulogu „ušiju i očiju“ Vinstona Čerčila i britanskog ministarstva spoljnih poslova.
BRIGADIR Meklejn je stigao u Titov štab 20. jula 1943. U uputstvima koja je dobio od Forin ofisa, posebno je bilo istaknuto, da je prvi cilj britanske politike, da se pokuša uspostaviti koordinacija vojnih aktivnosti generala Mihailovića pod vođstvom glavnog komandanta za Srednji istok, a krajnji cilj — da se izmire sve grupe i nagovore da podrede nacionalne, verske i ideološke razlike, koje ih dele, očuvanju jugoslovenskog jedinstva, da bi se politički, ekonomski i ustavni problemi s kojima se zemlja suočava mogli rešiti slobodnom voljom naroda.
U svojim prvim izveštajima, Meklejn je izneo, da partizanski pokret „preovlađuje u svim krajevima zemlje osim u Srbiji i Crnoj Gori, a što se tiče Draže Mihailovića (koji se u britanskim tajnim aktima pominje pod šifrom AH-3), da je on „velikosrbin i reakcionar“. Za Tita, pak, Meklejn je javio Londonu (u izveštaju od 20. septembra 1943) da je „čovek nesumnjive energije i inteligencije“, da „dobro shvata vojne i političke probleme, te se čini da je vrlo uspešan i popularan vođa“. Nešto kasnije, u izveštaju od 6. novembra 1943, Meklejn će za Tita reći, da je on u prvom redu političar, bez ikakvog ranijeg iskustva kao vojni komandant, ali da od prvog časa „lično vodi i pomaže u operacijama svojih snaga, da njegov načelnik štaba i drugi vojni savetnici imaju drugorazrednu ulogu“. Zatim, da Tito „kao vođa uživa nepodeljenu ljubav svojih pristalica za koje je postao legendarna ličnost i da već i samim svojim izgledom (uvek uredno obrijan i čist) daje utisak inteligencije i odlučnosti .
U ovom svom izveštaju (od 6. novembra 1943) Meklejn je rekao i to, da je Tito „radio kao podzemni komunistički agent još od posle Prvog svetskog rata“, i na kraju, da će situacija u Jugoslaviji u mnogome zavisiti upravo od njega, od toga da li će on sebe „videti u svojoj ranijoj ulozi agenta Kominterne ili kao potencijalnog vladara jedne nezavisne jugoslovenske države… (Britanci nisu imali nikakvih iluzija o tome šta će se dogoditi u Jugoslaviji ako partizani pobede. Oni su računali sa uvođenjem „komunističke diktature”, ali su pri tom polazili od toga da ni sve diktature nisu iste, da i tu postoje razne varijante. S obzirom na uveravanja brigadira Meklejna, stiče se utisak da je vlada Britanije pretpostavljala da će upravo preko Tita moći da osigura da diktatura u Jugoslaviji ne bude krajnje ekstremna, i, što je najvažnije, koja ne bi bila kopija Staljinove diktature.)
U PRVIM američkim izveštajima, tamo s proleća 1944. godine, Tito je prikazan kao čovek koji se oblači „odveć pedantno i s primesom samodopadljivosti“ i koji „živi i hrani se začuđujuće luksuzno s obzirom na prilike u njegovoj zemlji“. Istaknuto je, da mu je „ophođenje blago, uzdržano i s notom smirenog humora“, da „ne pokazuje vladarska ili zapovednička svojstva karakteristična za neke od ljudi koji su na položajima kakav je njegov“. Podvučeno je (u američkim izveštajima) da Tito ostavlja utisak čoveka „jasne misli, koji zna šta hoće i zašto, i koji je snažan, odvažan i vešt u borbi za te ciljeve“.
Za Titove ideje vezane za političke, ekonomske i ideološke i kulturne probleme, u američkim izveštajima je rečeno — da se one „ne čine suviše intelektualno prefinjenima“.
Bistra oka, i uvek imajući pred očima britanske interese, predstavnik Velike Britanije u Titovom štabu, brigadir Meklejn, brzo je došao do uverenja, da je Tito onaj na čiju 6i kartu vlada Velike Britanije morala da zaigra, a da se potpuno otuđi od Draže Mihailovića. On je u svojim procenama išao dotle, da je Londonu javljao, da će Tito sa svojim partizanima, imao podršku Zapada ili ne, sigurno postati odlučujući politički faktoru posleratnoj Jugoslaviji!
JEDINO što se nije uklapalo u pozitivan mozaik Meklejna o Titu i partizanima bilo je to, što je bio uveren da će Jugoslavija (ako partizani pobede) biti organizovana po sovjetskom uzoru. On je na to upozorio i Čerčila, kad su se sreli u Kairu, pred konferenciju vođa antifašističke koalicije u Teheranu, 1943.godine. Ali Čerčilu je to bila posledlja briga… Rekao je on tada Meklejnu:
„Imate li možda nameru da izaberete posle rata Jugoslaviju za svoje boravište?
Pošto je dobio negativan odgovor, Čerčil je dodao:
„S obzirom na to kako stvari stoje bolje će biti da se manje brinemo kakav će poredak partizani zavesti. Na njima je da o tome odluče. Jedina stvar koja nas interesuje jeste da utvrdimo ko će zadati više udaraca Nemcima: Tito ili Mihailović “?
Iz ovog Čerčilovog odgovora proizilazilo je, da su Tito i partizani za njega bili samo toliko važni koliko su bili u stanju da Nemcima zadaju više udaraca, i da su mu oni tada izgledali pouzdaniji i korisniji partner nego Draža Mihailović. Svoje mišljenje o partizanima i Titu, kao i o Mihailoviću, i iz razloga čisto političkih, Vinston Čerčil je saopštio kralju Petru u Kairu, u decembru 1943.godine. Za partizane je rekao da je „duboko impresioniran njihovom snagom i značajem, a za Mihailovića – da sarađuje s neprijateljem. Naglasio je da ima i nepobitne dokaze o Mihailovićevoj kolaboraciji s Nemcima i primetio, u vezi s tim, da bi se u bliskoj budućnosti moglo dogoditi da britanska vlada predloži eliminisanje Mihailovića iz jugoslovenske vlade.
Sve to što je Čerčil rekao kralju Petru, sve je to značilo samo jedno: da je on čvrsto bio rešio da Mihailovića gurne u stranu, i to preko kralja Petra, a za račun vođe NOP-a i Josipa Broza Tita.
DOMIŠLjATOST I ELASTIČNOST
OCENE o Titu date su i u britanskoj studiji Političko – obaveštajnog centra na Bliskom istoku, u kojoj je temeljno proanaliziran rad Komunističke partije Jugoslavije i Narodno-oslobodilačkog pokreta od aprila 1941. do februara 1944. godine. Tu je kazano za Tita, da njegova “prava snaga leži u njegovoj genijalnosti što se tiče organizacije”, da je on “jasno određen i nepokolebljiv u viziji”, da pokazuje „veliku domišljatost, elastičnost i prisutnost duha pri sprovođenju zamišljenog u delo“ i da je skoro nepogrešiv “u prosuđivanju karaktera ljudi”.