KAO što se u praksi stalno potvrđuje da oni koji najviše propovedaju tolerantnost zapravo praktikuju duboku netrpeljivost prema drugačijem, tako iz onih (a to su najčešće jedni te isti) koji hvale svetsku raznolikost kultura izbija ontološki rasizam
Foto Z. Jovanović
Nigerijac Fela Anikulapo Kuti jedna je od najvećih afričkih muzičkih zvezda druge polovine 20. veka (ako do sada niste čuli za njega, obavezno poslušajte njegovu muziku) i politički aktivista čiji se uticaj u društvenoj sferi može meriti samo s ovim muzičkim.
U muzičkom smislu predvodnik je afrobita, mešavine tradicionalne zapadnoafričke muzike sa afroameričkim džezom i fankom. U političkom smislu, predvodnik je kulturne borbe za emancipaciju crne Afrike od zapadnjačkog kolonijalizma, pre svega kulturnog, ali i onog ekonomskog i političkog.
Fela je želeo da sebe i svoj narod, ali i druge afričke narode vrati korenima koji su im isečeni ne samo porobljavanjem i prebacivanjem velikog dela njihovih sunarodnika na druge kontinente nego i nametanjem njima neprirodnih obrazaca života. Fela je žestoko kritikovao ono što je smatrao izrabljivačkom prirodom islama i hrišćanstva u njegovom podneblju, zlo multinacionalnih korporacija, zapadnjačku medicinu, nametnuto siromaštvo. Verovao je da je najvažniji oblik borbe protiv zapadnjačkog kulturnog imperijalizma vraćanje tradicionalnim religijama i životnim stilovima svog kontinenta, odnosno povratak Afrikanaca svojim korenima.
U tom kontekstu, dolazimo do “detalja” zbog kojeg vam pišem o Feli Kutiju. Poligamija je duboko ukorenjena u Africi. I danas je ne samo prihvatljiv već neretko i dominantan oblik porodične zajednice na ovom kontinentu, za razliku od najvećeg dela ostatka sveta.
Sam Fela Kuti imao je 27 žena sa kojima se venčao u istom danu, 20. februara 1978, i više od stotinu konkubina (o čemu svedoči njegov sin, takođe uspešan muzičar Seun Kuti).
Da je Fela Kuti kojim slučajem živ (umro je 1997. godine od side) i da dolazi u Beograd, da li bi ijedan dobronameran medij izveštavao o tome kako u našu zemlju stiže jedan od najvećih afričkih, ali i svetskih muzičara, ili bi u naslov stavljali da se radi o čoveku koji ima 27 žena i pitali se koju od njih dovodi sa sobom? Što se Fele tiče, on bi poveo svih 27, jer su one bile prateći vokali u njegovom povelikom bendu. Možda bi neki zluradi tabloid ovaj “bizarni detalj” i stavio u prvi plan, ali svima je jasno da to ne bi bilo razlog Felinog dolaska, niti ono što njega treba da karakteriše u prvom redu. Uostalom to što je nama “bizarno” nije Afrikancima.
I onda imamo posetu kralja afričke države Esvatini Msvatija Trećeg Srbiji povodom koje progresivni, tolerantni mediji poput lista “Danas” i televizije N1 u prvi plan stavljaju za ovu priliku potpuno nebitnu činjenicu – da Msvati Treći ima 11 žena. To je toliko važno da se nalazi i u naslovu: “U Srbiju stiže kralj Esvatinija, s kojom od svojih 11 žena?” Je l’ zaista toliko bitno koliko žena ima ovaj čovek i s kojom dolazi u Beograd, ili je bitnije šta predstavlja i zbog čega nam dolazi u posetu?
Od evidentne tabloidnosti ovog naslova i, uostalom, celog teksta, mnogo više zabrinjava teški rasizam koji iz ovoga provejava – našem “diktatoru” u posetu dolazi “afrički divljak” koji ima 11 žena. Iz evrocentričnog ugla gledanja iz kojeg naši progresivci otvorenog uma ne mogu da izađu, ovo je stvar za podsmeh kojom se treba baviti, ali ako zaista prihvatate šarenilo sveta u kojem živimo, onda je to stvar koja se mora poštovati. Jednostavno je – oni koji ne prihvataju sopstvenu tradiciju, stide je se i odbacuju je, isto tako će odbacivati i podsmevati se i tuđoj, a oni koji ljube svoju, poštovaće i tuđu.
Ovo me je podsetilo i na izlive rasizma koji se u “progresivnim” medijima pojavljuju kada god neka zemlja izvan uskog zapadnjačkog kruga učini neki prijateljski potez prema Srbiji.
Tako je bilo kada je Kraljevina Lesoto odlučila da povuče priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti južne srpske pokrajine – akademik Dušan Teodorović, nesuđeni predsednički kandidat “druge Srbije”, izlio je tada sav svoj rasistički prezir prema ovoj malenoj afričkoj državi i njenim građanima, opisujući ih kao siromašne sidaše koji, kao takvi, nemaju šta da se pitaju o nezavisnosti – nju naime priznaju najnaprednije zemlje sveta. Ili novinarka upravo ovog prosvećenog lista “Danas” Safeta Biševac, koja je iz istog razloga omalovažavala malu pacifičku državu Palau i njenom narodu pripisivala divljačke osobine.
Ali obrnimo malo sliku. Pogledajmo stvari u ogledalu. Zamislite da u Srbiju dolazi neki zapadni državnik životnog stila drugačijeg od onog koji je opšteprihvaćen u Srbiji, a u skladu je s (neo)tradicijom Zapada. Na primer, zamislite da nam je u posetu dolazio bivši premijer Francuske Gabrijel Atal. Da li bi ijedan medij, pa čak i oni naši najtabloidniji, napisao: “U Srbiju stiže francuski premijer, s kojim od svojih ljubavnika?” To je toliko osetljivo pitanje da mi je u emisiji gde sam ukazivao na skandalozni nepotizam, jer je Atal kao premijer za šefa francuske diplomatije postavljao svog partnera Stefana Sežurnea, jedan ljudskopravaš prilepio etiketu homofoba.
U liberalnom umu je kada su homoseksualci u pitanju i nepotizam dozvoljen, a kada je nešto stvar tradicije, i srpske, i svake druge nesvojstvene Zapadu, povod za izliv rasizma i ruganje. To je upravo ono protiv čega se borio i Fela Kuti, borba kojom je i zaslužio da francuski reditelj Žan-Žak Flori dođe u Lagos 1982. godine i snimi sada klasični film “Muzika je oružje”. Bez obzira na to koliko neko imao žena.
Preporučujemo