AKO BIH trebalo da okarakterišem ličnost mog bliskog i dragog prijatelja Branka Terzića, rekao bih da je posvećeni pravoslavni američki Srbin, veliki promoter i aktivista za srpsku stvar i izuzetan porodični čovek.
PRESTIŽ Branko Tezrić i Džerald Ford, predsednik SAD, Foto Arhiv porodice Terzić
Iznad svega, velikog je srca i uvek spreman da pomogne braći Srbima. Video sam kako Branko često pomaže srpske studente, preduzetnike i sveštenstvo.
Prvi put sam sreo Branka i njegovu suprugu Džudi (rođena Antonić) u Srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Luke na Šesnaestoj ulici u Vašingtonu u jesen 1990. godine. Branko se preselio u glavni grad kada ga je predsednik Džordž Buš stariji postavio za Komesara u Federalnoj komisiji za energetsku regulaciju septembra 1990. godine čime je postao prvi srpski imigrant imenovan na poziciju kabinetskog nivoa. Došavši u Vašington sa sobom je doneo znatno političko i rukovodilačko iskustvo. U Viskonsinu je služio kao zvaničnik Republikanske partije, kao i u vladi savezne države na mestu Predsednika Udruženja kockarnica države Viskonsin i ranije kao Komesar Komisije za javne usluge države Viskonsin. Kad se Branko pojavio na sceni u Vašingtonu, već je bio dobro poznat u srpskom rasejanju. Među Srbima u dijaspori dobro je poznato da je Branko bio kum i Kraljevski Ađutant NjKV Prestolonasledniku Aleksandru od Srbiju. Prestolonaslednik je bio Brankov i Džudin kum na venčanju u Milvokiju 1978. godine.
Pojava mladog para Terzićevih je bila upadljiva – zajedno su bili visok, elegantan i zgodan par. Bilo je posebno zadovoljstvo videti ih kad dolaze u crkvu sa svoje troje dece: Aleksandrom, Elizabetom i Brankom. Brzo su postali deo srpske zajednice i Branko je čak jedno vreme služio u crkvenom odboru u Vašingtonu, kao što je ranije služio u Milvokiju.
ČASNI Branko Terzić se rodio u britanskoj okupacionoj zoni Nemačke 1947. godine, ocu Dušanu i majci Oliveri (rođena Beljaković) Terzić. Troje izbeglica su došli u SAD 1950. godine na američkom vojnom brodu „Dženeral Han” kao raseljena lica u Nju Orleans, Luizijana. Po dolasku upoznali su novootkrivenog daljnjeg rođaka Džoa Uzelca, udovca bez porodice, koji je živeo u Kaunsil Blafsu, Ajova. Tamo se rodila Brankova sestra Sofija. Porodica Terzić se sledeće godine preselila u Milvoki, Viskonsin, na nagovor prijatelja koji su se tamo već nastanili.
Branko je završio osnovnu školu u Milvokiju i pohađao Univerzitet Viskonsin-Medison i Univerzitet Viskonsin-Milvoki stekavši bečlor u inžinjerskoj nauci (mnogo godina kasnije propraćen počasnim doktoratom u inženjerskoj nauci Univerziteta Viskonsin-Milvoki). Kako je Vijetnamski rat jenjavao ali su regrutacije i dalje bile na snazi, Branko se pridružio Rezervi Armije Sjedinjenih država (Nacionalnoj gardi) 1970. godine i bio je primljen kao oficir posle svršavanja tečaja na Vojnoj akademiji Viskonsina. Branko je služio između 1970. i 1990. godine i popeo se do čina kapetana artiljerije sa dodatnim kvalifikacijama postavši prvi rezervni oficir koji je postao oficir u inostranstvu, diplomatski ataše za Istočnu Evropu.
Znajući Branka mnogo godina svakako mogu reći da je bio i ostao veliki prijatelj, topao i predusretljiv, izuzetno informisan sa širokim znanjem o mnogim temama. (Jednom mi je rekao da je pročitao dva cela toma enciklopedija kao dete.) Branko je, u srcu, čovek iz naroda. Može opušteno razgovarati sa predsednicima, kraljevima i običnim narodom koji svakodnevno sreće. Tokom godina proveli smo dosta vremena zajedno, često u prestižnim klubovima u centru Vašingtona, Kosmos klabu i Nešnal pres klabu, raspravljajući o mnogim temama, knjigama i ličnostima. Brankova umetnost vođenja razgovora i izuzetna sposobnost umrežavanja načinile su od njega most koji povezuje Srbe u Srbiji i Srbe u američkoj dijaspori.
IAKO Aleksa Mačaskija neredovno viđam, svaki put na mene ostavlja isti utisak, elegantnog, privlačnog i izvrsnog profesionalca. Videvši ga po prvi put, pre mnogo godina, odmah sam mogao zamisliti način na koji se ostvario u izuzetno kompetitivnoj novinarskoj profesiji. A zaista je bio uspešan, postavši američki Srbin velikog uticaja. Tokom svoje karijere izdavača vodećih novina u Ohaju, Plejn dilera iz Klivlanda, ugostio je globalne i državne političke i društvene doajene.
Rodio se u Vorenu, Ohajo, 1937. godine kao Aleksandar Mačaski. Njegovo srpsko prezime promenio je iz Mačesić u Mačaski, prema Aleksovoj priči, „učitelj neznalica” koji nije mogao razumeti govorni engleski njegovog oca Džordža i to je za posledicu imalo da je Mačesić postao Mačaski. Posle osnovnog obrazovanja u Vorenu, Aleks je diplomirao na Klivland Stejt univerzitetu 1971. godine sa bačelor diplomom iz marketinga. Takođe je kasnije primio počasni doktorat sa Klivland Stejt univerziteta kao i sa Akron univerziteta, Hajdelberškog univerziteta i Bogoslovije Sv. Vladimira.
Aleks se u mladosti zainteresovao za novinarstvo radeći na početku kao specijalizovani izveštač često pokrivajući sportske događaje. Pridružio se Plejn dileru 1960. godine, prebacujući se na rukovodilačke uloge gde se peo uz korporativnu lestvicu na kraju postavši predsednikom i glavnim urednikom pre odlaska u penziju 2006. godine. Samo zbog ovog postignuća on će svakako ostati zapamćen kao veliki američki Srbin u analima američkog novinarstva.
ALEKS Mačaski je dobio brojne nacionalne i internacionalne počasti tokom svoje izvrsne karijere. Među nagradama koje je dobio su Medalja časti Počasnog društva ostrva Elis i izbor u Mađunarodnu kuću slavnih Klivlenda 2010. godine. Mačaskijeve dobrotvorne i humanitarne aktivnosti uključuju službu u Odboru a kasnije i na mestu predsednika Međunarodnog Pravoslavnog hrišćanskog dobročinstva. Takođe je imenovan za počasnog konzula Republike Srbije u Ohaju. Štaviše, Aleks je predvodio prikupljanje sredstava potrebnih za stvaranje Vrta srpske kulture u Klivelandu, Ohajo. Vrt sačinjavaju centralna terasa gde je izložena bronzana ikona Sv. Save, svetitelja srpskog i dodatnih osam terasa gde se nalaze biste Nikole Tesle, Mileve Marić, Kralja Petra I, Ive Andrića, Isidore Sekulić, Novaka Đokovića i drugih.
Kada ponovo čitam Aleksovu zvaničnu biografiju koja pominje da je on „ostvareni muzi- čar”, odmah se setim događaja od pre nekoliko godina koji se zbio dok sam bio na prolećnom odmoru u Sarasoti, Florida. Radi se o društvenom okupljanju lokalnih Srba koje je uljučivalo muziku i pesmu. Saznao sam da je ova zabava bila godišnja proslava za porodicu i prijatelje. Pored velikog interesovanja i ljubavi za srpsku muziku, Mačaski je bio dugogodišnji potpredsednik svetski poznatog Klivlendskog simfonijskog orkestra.
Čak se i danas živo sećam Aleksovog pevanja na srpskom. Kao govornik Aleks nije postizao srpski bez američkog naglaska, ali pevajući srpski bi mu bio savršen, iako sa blagom intonacijom „starog” srpskog koju su srpski imigranti iz oblasti Krajine sa sobom doneli u SAD. Gledajući ga kako peva bio sam dirnut njegovom ljubavlju za sve srpsko, posebno muziku. Aleks je pevao stare pesme srpskih imigranata sa strašću i entuzijazmom, čuvajući muzičko nasleđe Srba koji su došli u Ameriku pre jednog veka.
EMINETNE POZICIJE
BRANKO Terzić je postao međunarodno priznati ekspert u energetici i pitanjima javnih potreba i čak je predsedavao komitetom Ekonomske komisije Ujedinjenih Nacija za Evropu (UNECE) sa delegatima iz 56 država. On je verovatno prvi i jedini srpski imigrant direktor (CEO) kompanije izlistane na Njujorškoj Berzi. Veći deo karijere proveo je kao lider za globalnu energetsku politiku u kompaniji Deloit i Tuš. Stoga, Brankova karijera uključuje eminentne pozicije u tri sveta: vladi, biznisu i srpskoj dijaspori.