PONOSAN sam na to što mi je Francuska, kao sinu doseljenika, poverila u Versaju i Luvru svoju umetnost. Biti zadužen za francusku kulturu, kao Srbin, izuzetna je čast, privilegija i zadovoljstvo.
Foto: Goran Čvorović
To u razgovoru za svečani broj “Novosti” ističe Nikola Milovanović, šef konzervatora u slavnom muzeju Luvr, kustos i priznati francuski istoričar umetnosti.
– Prezime na “ić” mi nikada nije pravilo problem. Naprotiv, ljudi su uvek prema meni bili otvoreni. Znatiželjni su, raspituju se za poreklo, žele uvek nešto da nauče – ističe naš sagovornik koji uči Francuze njihovom nasleđu, restaurira ga, a predaje i na Velikoj umetničkoj školi u Luvru, dok je pre toga čuvao i negovao baštinu u čuvenom dvrocu u Versaju. Učestvovao je i u restauraciji svih slika oštećenih u nedavnom požaru u pariskoj Bogorodičinoj crkvi.
Foto: Goran Čvorović
Neobičan je život Nikole Milovanovića i njegove porodice. Majka Vukica Čavor, Crnogorka, i otac Miroljub Milovanović, Srbin, oboje inženjeri, upoznali su se u Beogradu, ali su ih teški izazovi sudbine predodredili da žive daleko od rodne grude. Nikolin godinu dana stariji brat Dušan je, kao četvorogodišnjak, oboleo od leukemije. Nije bilo leka u Jugoslaviji, pa su spas potražili u svetu. Tako su 1972. godine stigli u Pariz.
– Plan je bio da se posle lečenja vratimo. Otac je već bio pronašao i kuću u Novom Sadu. Eksperimentalni tretman je potrajao nekoliko godina, ali se bolest ubrzo vratila, pa je sve moralo da bude ponovljeno. Brata su spasili, ostale su posledice, a mi smo se u međuvremenu navikli, stekli školske drugove i ostali – prepričava kroz šta je sve prošla njegova porodica.
PUSEN U BELOM DVORU
Izuzetni pejzaž francuskog majstora Nikole Pusena nalazi se u Belom dvoru u Beogradu, otkriva nam Milovanović.
– Naslikao ga je pred kraj života i pravo je remek-delo. Sliku je kupio Knez Pavle tridesetih godina. Šteta što šira publika nema priliku da je vidi. Bogatu kolekciju Kneza Pavla treba prikazati i Francuzima – naglašava Milovanović.
Miroljub i Vukica su imali lepe karijere, ona u telekomunikacijama gde je doprinela razvoju malih mobilinih telefona, a on kao uspešan elektroinženjer. Mislili su da i Nikola, ako želi sigurnu budućnost, treba da postane naučnik. Poslušao ih je teška srca, upisao studije za inženjera u Grenoblu gde su se u međuvremenu preselli, ali je ubrzo odustao. Srce ga je vuklo na drugu stranu.
– Uvek sam imao pasiju da crtam, hteo sam da postanem umetnik, ali su me roditelji odvaćali, i usmeravali na “ozbiljnija” zanimanja. Dok sam bio na studijama za inženjera, pojavio se konkurs koji je otvarao vrata velikih muzeja. Bilo je to kao stvoreno za mene. Uspeo sam da se upišem na Nacionalni institut za zaštitu kulturne baštine. Završio sam kasnije i doktorat, o dekoru kraljevskih rezidencija u 17. veku – prenosi naš sagovorni svoj zanimljiv životni put.
Jedno kraće vreme je radio u muzeju u gradu Poatjeu u centralnoj Francuskoj, a onda se prijavio na konkurs za brigu o slikarstvu u Kraljevskim apartmanima i Dvorani ogledala u Versaju. I – primili su ga.
Foto: Goran Čvorović
– Mojoj sreći nije bilo kraja. Proveo sam tamo punih jedanaest godina. San je postao java. U Versaju ima deset konzervatora, a jedan od njih bio je, eto, i sin migrantske porodice iz Srbije. Bio sam zadužen za francusko i italijansko slikarstvo i velike deokracije. Već godinu dana po dolasku, učestvovao sam i upravljao u obnovama u dvorcu, među kojima i salona “Merkur”, 2001. godine.
Bio je angažovan i na postavci o Luju Četrnaestom, vodio računa o dvorani u kojoj je postpisano Primirje u Prvom svetskom ratu i koje je toliko povezalo Srbiju i Francusku. Napredovao je u karijeri i postao šef konzervatora u Versaju. Tada se i Luvr zainteresovao za njega.
– A kada vas Luvr pozove, ne možete da kažete ne – ističe Milovanović.
Foto: Goran Čvorović
Luvr mu je poslednjih dvanaest godina druga kuća. Podvlači da, kada se spoje strast i posao, ništa nije nemoguće. Posebno se interesuje za stvaralaštvo velikog francuskog slikara Nikole Pusena. Pratio je i rad naših slikara, pre svih akademika Vladimira Veličkovića, Ljube Popovića, Dada Đurića…
– Svoje poreklo uvek nosimo sa sobom – kaže.
Posećuje i Kulturni centar Srbije, naročito u poslednje vreme od kako je direktorka Natali Beljanski koja je, kako naglašava, vratila dinamiku u radu ove institucije. Upostavio je kontakt i s Milanom Kvas iz Galerije “Pavle Beljanski” i Tijanom Bugatrski iz Galerije Matice srpske. Vraća se, na neki način, svojim korenima.
PREČICOM KROZ KULOARE
Zahvaljujući Nikoli Milovanoviću obišli smo Luvr, uverili se u rezultate zahtevnih restauracija, posetili jedinstvenu dokumentacionu salu u kojoj se čuvaju podaci o svim slikama od 13. veka od 1848. godine. Išli smo i prečicom, kroz kuloare, hodnike sa žicama i strujnim kablovima, iza kojih se najednom pojavljuju dela velikih srednjovekovnih majstora. U sali kod Mona Lize i najveće slike u Luvru, Svadbe u Kani, uvek je gužva.
– Imam sreću da radim u Luvru, da budem okružen najlepšim slikama u jednom od najvećih muzeja na planeti, u centru sveta, Parizu – kaže naš sagovornik.
– Ambasadorka Ana Hrustanović se takođe zanima za umetnost. Sve to me je vratilo srpskom slikarstvu i kulturi. Mnogo toga može da se uradi da se srpsko stvaralaštvo još više približi Francuzima. Veoma sam se u tom smislu zaniteresovao za slikarstvo 19. veka i slikarke kao što su Katarina Ivanović ili Nadežda Petrović. Trudim se da iskoristim svoj uticaj u francuskoj sredini, sa namerom da se organizuju velike kolektivne izložbe srpskih stvaralaca. Moglo bi to da bude u Fontenblou, gde svake godine postoji zemlja zvanica – otkriva nam naš sagovornik.
Milovanović je zavoleo kulturu svog porekla. Majka ga je kao malog često vodila u Crnu Goru, a obilazili su i manastire po Srbiji. Volela je umetnost, puno čitala.
– Išli smo u Čavore, planinsko selo s dva-tri domaćinstva, između Cetinja i mora, kod bake Ike koja je bila izuzetan lik, inkarnacija prošlosti Crne Gore u najboljem smislu te reči. Obilazili smo pejzaže, Njegošev mauzolej, Ostrog, Moraču, a na putu ka Beogradu, Sopoćane, Studenicu i ostale izuzetne lepote iz svetske baštine. Srpska kultura je izuzetno bogata. Nažalost, nikada nisam posetio srpske manastire na Kosovu i Metohiji, a tako bih voleo – kaže Milovanović koji i danas, posle toliko godina i odrastanja u Francuskoj, odlično govori srpski jezik.
Foto: Goran Čvorović
Možda bi, ko zna, jednoga dana mogao da rukovodi i timom koji će vršiti restauraciju nekog od srpskih manastira.
– To bi bilo fantastično! Iako je moja specijalnost 17. vek, voleo bih bar da doprinesem kontaktima među francuskim i srpskim restauratorima – ističe.
O tome je, kaže, razgovarao i s ministrom Nikolom Selakovićem kada je nedavno bio u delegaciji s predsednikom Emanuelom Makronom prilikom njegove zvanične posete Srbiji.
– Bio sam iznenađen što me zovu, ali i vrlo počastvovan. Nalazio sam se u predsedničkom avionu, sve je delovalo dosta impresivno. Jasno se video veliki interes francuskog predsednika za srpsku umetnost. Raspitivao se za ime stvaralaca, epohe, teme. Osećao se prijatno, tokom zvanične večere ponovo je govorio na srpskom. Vidi se da voli da dođe Srbiju – naglašava konzervator iz Luvra.
Foto: Goran Čvorović
Milovanović je u Luvru odgovoran za francusko slikarstvo 17. veka, ali je donedavno bio zadužen i za ikone iz Vizantije i s Istoka, sve dok nije započelo otvaranje posebnog odeljenja koje će se sada time baviti. Njegov svakodnevni posao je da pregleda slike i utvrđuje potrebu za njihovom restauracijom, koju organizuje od početka do kraja. Treba izučiti dela, autora, pisati knjige, organizovati stručne skupove, sve do konačnog izvođenja radova. Uvek se tu otkriju i nove stvari. Istovremeno se otvara i pitanje koliko daleko može da se ide u etici restauracije.
– To su uvek pasionirane rasprave. Recimo, tokom obnove Bogoridičine crkve, jedni su bili za tradicionalne tehnike, drugi za moderniji način. Moj pristup je konzervativniji, kada imamo mogućnosti za to. Apsurdno je staviti nove vitraže, kada imamo stare.
VRAĆENE POKIDANE VEZE
– Tokom strašnih devedesetih godina prošlog veka i bombardovanja, veze između Francuske i Srbije su se izgubile, ali sada kada sam video Makrona u Beogradu, shvatio sam da su se povratile. Verujem u istoriju koja dugo traje. I za restauraciju je potrebno vreme. Kada postoji jaka veza, ona može da se ponekad prekine, ali ne zadugo.
Restauriranje, kaže, nije egzaktna nauka. Gde počinje istorija? Da li ne dirati autentičnost dela dok se ono ne raspadne, ili ga čuvati, ali i menjati? Mnogo toga je u Francuskoj bilo rušeno, pa ponovo iz temelja podignuto, poput Gradske kuće Pariza.
– Suočeni smo s izborima koji ne moraju uvek da budu najbolji. Kada smo nedavno restaurirali poznatu sliku “Inspiracija poete” Nikole Pusena, odlučili smo se da sa nje skinemo draperije koje su prekrivale obnažena dečja tela. One su bile odavno doslikane, pretpostavlja se svega nekoliko godina posle Pusenove smrti, jer su kasniji vlasnici očigledno bili dosta smerni. Rešili smo da ih skinemo, iako su i te draperije postale deo istorije. Jesmo li imali pravo to da uradimo? Izbor je bio težak, ali publici se dopada.
Koliko je polemika prisutna u ovakvim situacijama, pokazuje i to da je jedna od nedavnih restuaracija dela Leonarda da Vinčija “Sveta Ana” prouzrokovala ostavku šefa odeljenja slikarstva u Luvru Žan-Pjera Kuzena.
– Svaki put kad se menjaju, slike postaju svetlije i jačih boja. Dokle možete da menjate Leonarda da Vinčija? Jednoga dana red će izvesno doći i na Mona Lizu. Odluka će biti izuzetno teška i sigurno stvoriti veliki problem. Ali, biće neminovna.
O tome će odlučivati i Nikola Milovanović.