Kroz ovu školu prošao je i jedan kralj – Petar Prvi Karađorđević. Tu je učio i revolucionar čiji je vidovdanski pucanj u Sarjevu 1914. preokrenuo svetsku istoriju – Gavrilo Princip. Iškolovala je većinu srpskih vojovoda iz Prvog svetskog rata. Dala je najmanje 124 člana i 11 predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, 15 ministara prosvete… Završila ju je skoro sva srpska intelegencija druge polovine 19. veka i s početka 20. veka.
Zoran Jovanović Mačak
I to se vidi, jer kada uđete u zgradu Prve srpske gimnazije, koja je ove godine proslavila 185. rođendan, sa portreta na zidovima škole gledaju vas skoro sve najvažnije ličnosti koje su vodile Srbiju kroz burni 19. i 20. vek.
Ova škola, još dok se zvala Prva muška gimnazija opisana je i u drami “Šešir profesora Koste Vujića”, a glavna “ličnost” je izvanredna generacija maturanata dav ne 1886. godine u jojo su bili Mika Alas, Jovan Cvijić, jaša Prodanović, pavle Popović i mnogi drugi.
A sumnje nema da će i neki od današnjih đaka ove škole jednog dana ući u udžbenike. S tim je saglasan i direktor Aleksandar Andrejić koji nas dočekuje u holu zgrade u kome se nalazi bista političara i diplomate Ljube Nenadovića, takođe ovdašnjeg diplomca, a na zidovima s leve i desne strane spiskovi đaka koji su stradali u dva svetska rata.
Spomenik kulture i spomen škola
Zbog svojih zasluga, Prva beogradska gimnazija nosilac je brojnih priznanja i odlikovanja: Još 1939. godine Prva muška gimnazija odlikovana je Ordenom Svetog Save I reda, 1964. godine za značajna dostignuća u oblasti vaspitno-pedagoškog rada i rezultate vaspitno-obrazovne prakse gimnaziji je dodeljena nagrada “Dositej Obradović”. Za naročite zasluge i uspehe u obrazovanju i vaspitanju mladih generacija i značajnom doprinosu u širenju prosvete i kulture gimnazija je 1981. godine odlikovana Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Prva beogradska gimnaziajproglašena je i za spomenik kulkture 1989. godine, a 1995. godine proglašena je za spomen školu. Prva beogradska gimnazija je dobitnik Svetosavske nagrade za doprinos u obrazovanju i vaspitanju za 2022. godinu.
– Gimnaziju sa ovolikim trajanjem i tako bogatom istorijom teško je opisati u “kratkim crtama” – kaže nam profesor Andrejić.- Ipak, u istoriji srpskog naroda, obeleženoj brojnim diskontinuitetima, malo institucija koje se mogu pohvaliti trajanjem kakvo ima Prva beogradska gimnazija. Budući da je tokom 19. veka bila jedina potpuna gimnazija u tadašnjoj Srbiji, kroz njen rad prelamale su se, ali i oblikovale sve promene u prosvetnoj i kulturnoj politici, a među njenim đacima i profesorima nalazila se praktično čitava društvena elita Srbije.
A na tabli u holu gimnazijske zgrade piše kako je sve krenulo:
– Počelo se dva profesora, i 44 učenika u kući Nikole Selakovića davne 1839. godine…
Preciznije i potpunije podatke iznosi nam direktor:
– Gimnazija je osnovana 18. juna 1839. godine, aktom Namesništva, a na predlog Ministarstva prosvete. U početku su profesori bili uglavnom Srbi, koji su živeli ili se školovali u Austrougarskoj, a najvećim delom iz današnje Vojvodine. Poneseni patriotskim žarom, dolazili su u Beograd i Srbiju i prenoseći svoje znanje, postavljali osnove moderne srpske države. Osnivanje Gimnazije dalo je zamajac za dalji kulturni razvoj Beograda, tako da se u narednim godinama u Beograd seli Licej, preteča Beogradskog univerziteta, a zatim se osnivaju Narodni muzej i Narodna biblioteka.
Gimnazija je u početku “stanovala” na mnogim adresama u Beogradu – Konak kneginje Ljubice, zgrada u današnjoj Ulici kralja Petra, Kapetan-Mišino zdanje, Dom Svetog Save na Dorćolu…
Najzad, u godini velikog jubileja, posle čitavog veka njenog postojanja, početkom 1939. godine završena je nova zgrada u neposrednoj blizini Hrama sv. Aleksandra Nevskog, gde se i danas nalazi.
Zoran Jovanović Mačak
U Prvoj gimnaziji školovala se srpka elita
– Izgrađena prema planovima arhitekte Milice Krstić, predstavlja prvi namenski objekat koji je projektovan za gimnaziju – priča Andrejić. – Iako je dugo nosila naziv Prva muška gimnazija, treba napomenuti da su prve redovne učenice gimnazije, njih ukupno tri, upisane školske 1880/81. godine, a sledeće godine upisalo se još šest učenica.
Holovi zgrade ukrašeni su portetima velikana poznatih ne samo u nacionalnim, već i svetskim okvirima, koji su prošli kroz ovu školu. Spisak je dugačak, ali evo samo nekih od njih. Ti su državnici: Jovan Ristić, Milivoje Garašanin… vojskovođe Stepa Stepanović, Radomir Putnik, Živojin Mišić, Apis… pisci Milivoje Glišić, Stevan Sremac, Laza Lazarević, Petar Kočić, Vojislav Ilić, Jovan Skerlić, Oskar Davičo… leksikolog Milan Vujaklija, lingvista Aleksandar Belić, kompozitori Stavan Mokranjac i Vasilije Mokranjac, slikari Đorđe Jovanović, Leon Koen, Marko Murat, Moša Pijade, Kosta Hakman, Marko Čelebonović, Vladimir Veličković… i mnogi mnogi drugi. Sa posebnim pijetetom direktor pominje naučnike Simu Lozanića, Jovana Cvijića, matematičara Miku Petrovića Alasa o kojima je napisan i već pomenuta drama.
– Nesporno je da gimnazija, zahvaljujući svojim učenicima i profesorima, zauzima posebno mesto u srpskom obrazovanju – kaže Andrejić.
Škola nije zaboravila ni one koji su je pohađali a živote izgubili u ratovima, pa su na jednom zidu u holu zgrade ispisana imena izginulih u Prvom svetskom ratu, a na drugom imena stradalih u Holkaustu. Na tom spisku su i brojna imena mladih Jevrejki, učenica ove škole.
A kako je danas? Direktora pitamo da li ona i u savremenom dobu “prati” svoju slavnu prošlost?
– Te zlatne generacije, naročito one opisane u “Šeširu profesora Koste Vujića”, koje su bile iznad i ispred svojih savremenika, postavile su, svojim naslednicima u klupama Prve, veoma visoke ciljeve – navodi naš sagovornik. – Nećemo ih porediti, ali ćemo pohvaliti veliki broj učenika gimnazije koji su redovni i veoma uspešni učesnici takmičenja. Oni dostojno predstavljaju svoju školu na brojnim državnim, a svoju zemlju na međunarodnim takmičenjima. Svake godine, za učešće i postignute rezultate na takmičenjima nagrađuje se preko 130 učenika. Ali, takmičenja su samo jedan od segmenata života škola i trudimo sa da obezbedimo odgovarajući razvoj, postignuća i sadržaje za sve učenike.
Profesor Andrejić na kraju kaže da gimnazija, negujući moralne vrednosti, rodoljublje i patriotizam, noseći odgovornost obrazovno-vaspitne ustanove ogromnog kulturnog i društvenog značaja, uz entuzijazam i osluškivanje potreba novih generacija, uspešno ispunjava objektivna očekivanja onih zbog kojih postoji.