KADA razmišljam o svom prijatelju Aleksandru Saši Petrovu moje misli dođu do ruskih imigranata koji su došli u Srbiju posle boljševičke revolucije 1917. godine.
Saša Petrov i Krinka Vidaković ostavili su svoj pečat na tri kontineta, Foto Arhiv porodice Petrov
Oni su bili izuzetni ljudi često iz najviših ešalona društva carske Rusije. Ovim emigrantima „Belim Rusima” poželeo je dobrodošlicu u južnoslovensku Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca kralj Aleksandar I, koji se u svojoj mladosti školovao kao oficirski kadet u carskoj Rusiji.
Roditelji Saše Petrova su takođe došli u Srbiju kao izbeglice iz novog komunističkog Sovjetskog Saveza. Saša je uvek čuvao svoje bliske veze i osećanja za Rusiju, ruski narod i kulturu. Voleo je i Srbiju i Rusiju. Kao srpski pisac ruskog porekla bio je prirodni most između srpske i ruske književnosti i pisaca, često putujući između Beograda i Moskve.
Saša se rodio u starom rimskom centru u Nišu, 1938. godine. Odbranio je doktorat na Univerzitetu u Zagrebu i mnogo godina je tamo bio direktor Odeljenja za književnost.
Takođe je bio predsednik Udruženja književnika bivše Jugoslavije. Saša se oženio akademskom koleginicom, profesorkom Krinkom Vidaković Petrov, koja je docnije bila ambasadorka Srbije u Izraelu. Kao par bili su značajni i priznati intelektualci sa obe strane Atlantika.
Kao česti posetilac Sjedinjenih Država Saša, koji je nažalost preminuo, predavao na više od deset univerziteta ovde. Takođe je bio gostujući predavač u mnogim zemljama širom sveta. Od 1993. godine, Saša Petrov je imao afilaciju na Univerzitetu u Pitsburgu i bio je urednik srpskog odeljka “Amerikanskog Srbobrana”, novina koje takođe izlaze u Pitsburgu. Mnoge knjige poezije i proze Saše, kao plodnog autora, prevedene su na dvadeset devet jezika. Tokom proteklih trideset godina Saša je objavljivao moje priloge za redovnu kolumnu „Aktuelnosti” srpskog odeljka „Amerikanskog Srbobrana”. Ova kolumna se bavi događajima u SAD i Srbiji.
Uvek sam se radovao susretima sa Sašom na brojnim konferencijama slavistike u SAD i u Beogradu na književnim večerima. Njegov duh, enciklopedijsko znanje velike svetske književnosti i druželjubivost činili su susrete sa njim pravim uživanjem. Na jednom sastanku Udruženja književnika Srbije pohvalno se izrazio o mojoj knjizi „Velike srpske pripovetke” , što sam posebno cenio jer je dolazilo od vrsnog književnog kritičara i prijatelja.
Jednom, razgovarajući o ljudskim odnosima i životu uopšte, citirao je misao velikog srpskog pesnika, vladike Petra Petrovića Njegoša od Crne Gore: „Čašu meda još niko ne popi što je čašom žuči ne zagorči”. Iako sam ovaj citat čuo mnogo puta do tada, način na koji ga je Saša izgovorio učinio ga je posebnim, tako da je na izrazit način sa mnom ostao tokom svih ovih godina. Odjekivao je večnom porukom da ništa u životu nije crno ili belo i da ne postoji ništa savršeno.
PROFESORKA Krinka Vidaković Petrov bila je uspešna u dve profesije – u diplomatiji kao izuzetna srpska ambasadorka u Izraelu (2001-2006) i na akademiji kao istaknuta profesorka, učenjak i prevodilac koji povezuje SAD i Srbiju. Kao diplomata u Izraelu njeno ekspertsko poznavanje srpske i jevrejske istorije, kulture i politike omogućilo joj je da da nemerljiv doprinos u premošćavanju jaza između dve kulture i dve zemlje.
Krinkino polje interesovanja uključuje komparativnu književnost i folklor, balkanske i srpske studije, hispanske i jevrejske studije, književno prevođenje i studije Holokausta.
Ovde u SAD preuzela je ulogu, ne izaslanika, već učenjaka i autora koji radi na predstavljanju i promociji srpske kulture, književnosti i nasleđa.
Profesorka Vidaković Petrov je objavila nekoliko zapaženih knjiga, među kojima: Srpsko-američka istorija, kultura, štampa; Srbi u SAD i njihove periodične publikacije; Srpski narodni savez. Prvih 100 godina 1901-2001.; Veliki rat 1914-1918.; Kultura španskih Jevrejau Jugoslaviji; Srbija i Španija – književne veze. Takođe je ekstenzivno pisala o pitanju jevrejskog i srpskog Holokausta tokom Drugog svetskog rata.
Gospođa Vidaković Petrov se rodila 1949. godine u Beogradu i ima doktorat iz komparativne lingvistike Univerziteta u Zagrebu. Pored knjiga, objavila je takođe stručne studije u najmanje šest zemalja uključujući SAD i Srbiju.
Profesorka Vidaković-Petrov i njen muž, Aleksandar Saša Petrov imali su boravište u Beogradu i Pitsburgu, Pensilvanija gde su afilirani na Univerzitetu u Pitsburgu.
Prvi put sam upoznao Krinku u njenoj povremenoj ulozi novinarke koja je napisala veliki broj članaka o Srbima u Americi u listu „Amerikanski Srbobran” i kao suprugu Saše Petrova, urednika srpskog odeljka lista. Ona je intelektualni dinamo dobro zasnovanih i rečito prezentovanih mišljenja. Zajedno sa Sašom činili su nerazdvojni intelektualni tandem koji se međusobno dopunjavao i ostavljao trag na tri kontinenta.
SASVIM slučajno, pre više od dve godine, naišao sam na primerak kanadsko-srpskog mesečnog časopisa „Slovo”, objavljenog na ćirilici u Kičaneru, Kanada. Delovao je vrlo impresivno na sjajnoj hartiji u boji formata sličnog američkim časopisima „Tajmu” i „Njuzviku”.
Nazvao sam urednika i predstavio se. Dakle, jedna stvar je vodila drugoj i nakon objavljivanja nekoliko intervjua u „Slovu”, postao sam dopisnik ovog časopisa iz Vašingtona. U mojoj novoj ulozi radio sam intervjue na razne teme sa, Amerikancima, američkim Srbima, i poznatim ličnostima iz Srbije. Časopis su, kako sam saznao, osnovali, njime upravljali i uređivali ga Vojo Mačar i njegova supruga Ljiljana. Svakog meseca rade izuzetan i težak posao obavljajući brojne zadatke potrebne za publikaciju u digitalnom i štampanom izdanju.
Vojo je osnovao časopis „Slovo” 2006. Izdavanje je prekinuto 2009. a nastavljeno 2019.
Upoznao sam Voja nizom dugih telefonskih razgovora u kojima smo raspravljali o žurnalizmu, politici, međunarodnim događajima i pitanjima srpske dijaspore. Kroz ove diskusije i pošto sam video njegove porodične fotografije stekao sam jak utisak da je Vojo jedan od onih pravih Srba, čak izgledom nalik onim starim Srbima, našim precima, verovatno isto kao njegov otac ili deda, što je danas neobično, ali lepo videti. Kao što je i u svom životu, tako je i u pisanju – autentičan.
Isto bi se moglo reći za njegov časopis, „Slovo”, koji obrađuje teme kao što su: životi Srba u Kanadi, SAD i drugim zemljama, inostrana politika, domaća pitanja u Srbiji, Kanadi i SAD, obrazovanje, kultura, moda, humor, itd.
Cenim Voja zbog njegove iskrenosti, njegovog napornog rada i posvećenosti novinarstvu.
Odlučio sam se da o njemu napišem vinjetu potaknut njegovim jedinstvenim ostvarenjem.
Postao je vrlo vešt u prevazilaženju značajnih prepreka. Verujem da je „Slovo”, jedan od najboljih časopisa objavljivanih na srpskom jeziku u inostranstvu. Vojo takođe ima ideju da naposletku proširi raspon i privlačnost časopisa čineći ga dostupnim Srbima širom globalne dijaspore. Ako ostvari uspeh ovaj poduhvat će biti retko i zapaženo dostignuće.
Vojo je imao uspešnu novinarsku karijeru u dve zemlje: bivšoj Jugoslaviji i Kanadi. Na sledećem koraku delovaće globalno.
ZAUVEK NOVINAR
VOJO Mačar, koji je pokrenuo časopis “Slovo” u Kanadi, rodio se 1951. godine u selu Kukavice, Bosna i Hercegovina. Studirao je novinarstvo i počeo pisati za dnevni list “Oslobođenje” u Sarajevu 1970. godine, a onda za “Sportske novine” i beogradske “Večernje novosti”. Kao što je slučaj sa mnogim kanadskim Srbima, Vojo je imigrirao u Kanadu na vrhuncu jugoslovenskih ratova 1996. godine. Nastanio se u Kičaneru, Ontario sa svojom suprugom Ljiljanom i ćerkama Martom i Goranom. Njegovo geslo je “Jednom novinar, zauvek novinar”.