Praizvedba dramskog dela Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka”, u kojem se prepliće nekoliko priča na temu nasilja, najaviće obeležavanje vrednog jubileja Zvezdara teatra: četiri decenije postojanja. Novi Kovačevićev komad, koji je ujedno i 94. premijerna predstava Zvezdara teatra, sa šest likova i sudbina biće izveden večeras, sutra i prekosutra od 19.30, na sceni „Danilo Bata Stojković”. I sva tri izvođenja imaće status premijere. Scenografiju je kreirala Vladislava Munić Kanington, a kostime Dragica Laušević. Reprize su zakazane za 16, 17. i 20. oktobar.


– Ovaj komad nije rađen sa namerom da bude deo proslave, pisao sam ga dugo i došao u tajming da bude izveden u čast 40 godina pozorišta. Priča je skrivena možda u naslovu „Udovica živog čoveka”. Možda je malo ironičan naslov, ali kad budete gledali predstavu videćete da je prilično tačan. Podnaslov je indikativniji, glasi: „Prepisivanje života”. I ovo jeste događaj u koji je upleteno nekoliko tokova i priča, a manje više su priče o nasilju. To se i vezuje za sve moje komade, a odnose se uglavnom na ugroženost čoveka ili porodice od neke vrste nasilja. Da li od državnog aparata, grupe koja vrši prisilu, i čovek se bori protiv toga na razne načine, kaže Kovačević i primećuje:


– U ovom komadu nasilje se rešava nečim što je meni jako bitno, a to je da kada država ne radi svoj posao onda ljudi preuzimaju ulogu države i vrše egzekuciju. Reč je, zapravo, o nečemu što je kod nas postalo epidemija: nasilje nad ženama i nad slabijim generalno. Ovo bi sve bilo strašno i užasno, da nije u mojim dramama i filmovima začinjeno komedijom, kako bi moglo da se gleda… Zapravo ovo jeste prepisivanje života i trudio sam se da liči na život danas.


Glavni lik je profesorka na Medicinskom fakultetu Marta. Tu su privatni problemi, bolesti, njeni roditelji, ali, otkriva autor, i ljudi koji dolaze nepozvani i dodaju problem na problem. Tu su još tri-četiri toka o stvarima sa kojima se srećemo svakog dana. Teško je prepričati. Ima svega.


– Ne znam koliko ću još dugo pisati, pa sam rekao: „Hajde sve što znam”. Moja karijera se možda kosi sa onima koji prave visoku umetnost. Uvek vodim računa da moje komade podjednako vole i čistač obuće i univerzitetski profesor – dodaje Kovačević.


Jelena Đokić tumači Martu, oko koje se plete priča. Primećuje da je to jedna od najtužnijih sudbina koju je igrala. Otvorena živa rana sa oročenim trajanjem.


– Ali onog trenutka kada Marta dozvoli sebi dobrotu bez straha da će biti povređena i dozvoli da primi nežnost bez osećaja da će biti ogrebana, tada počinje njen put izlečenja. Ovo je vapaj da se to isto desi našem društvu, da se dogode dobrota i nežnost – tvrdi Jelena Đokić, dok je za Sunčicu Milanović, kojoj je lik Tereze prva veća pozorišna uloga, proces rada bio „kratak, zahtevan, ali ne i težak”.


Nela Mihailović ogledaće se u liku Martine majke: Sofije (Soje). Ocenjuje da je ovo komad u slavu žena, tj. da muškarci ovog puta nisu baš dobro prošli kod Kovačevića. Miodrag Miki Krstović tumači Martinog oca. – Budući da znamo u kakvom vremenu živimo, pomislim kada bi u porodici bilo deset odsto ljubavi i poštovanja kao među nama, Srbija bi bila među srećnijim mestima na svetu – kaže on.


Anđelika Simić (Nana) ocenila je rad na ovoj predstavi sa dve reči: lepota i lakoća stvaranja. U glumačkoj ekipi je i Dušan Tomić, student glume, a dobio je priliku da igra Batu, Terezinog brata.


– Da sam mogao da sanjam, ne bih mogao da zamislim da radim sa ovakvim ljudima. Velika mi je čast da sarađujem sa Kovačevićem. Svi su me prihvatili kao člana porodice i mnogo sam naučio iz ovog procesa – kaže Tomić.