STVAR jeste simbolična i ne može se svrstati među konkretne poteze koji fizički ugrožavaju postojanje jednog naroda, ali poruka na tabli je ipak to – poruka. Jasna i nedvosmislena
Foto Z. Jovanović
Odnos prema Srbima u Hrvatskoj u poslednje dve decenije može se jasno podeliti na dva suštinski drugačija perioda – onaj pre pristupanja ove države Evropskoj uniji i onaj posle tog pristupanja. Iako se nikako ne može reći da je hrvatska vlast ikada bila blagonaklona prema svojim građanima srpske nacionalnosti, dok su se borili za članstvo u Evropskoj uniji, bili su malo umereniji spram ovog “remetilačkog faktora”. To je posebno bilo uočljivo u vreme vlasti hadezeovca Ive Sanadera, koji je 2001. javno u Splitu podržavao ratnog zločinca Mirka Norca – između ostalog 1991. metkom u potiljak je ubio jednu srpsku staricu – ali je 2008. za jednog od potpredsednika svoje vlade imenovao Srbina Slobodana Uzelca, prvi put od neovisnosti.
Obaveza postavljanja tabli sa ćiriličnim pismom u svim mestima gde Srbi čine više od trećine stanovništva postoji na osnovu Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina iz 2002. godine i posle popisa iz 2011. morala je biti primenjena u brojnim gradovima Hrvatske, uključujući i Vukovar. Međutim, kako je Hrvatska postala članica EU 1. jula 2013, već 2. septembra te godine počinju protesti širom zemlje protiv ovih tabli, uključujući i one čuvene na kojima su natpisi na srpskom jeziku lomljeni čekićem. Da se, pošto su ispunjeni evropski standardi i Hrvatska postala punopravna članica, ti isti evropski standardi više ne moraju poštovati, potvrdio je tadašnji portparol Evropske komisije Denis Abot rekavši da EU ne namerava da se meša u unutrašnji spor oko ćiriličkih tabli u Vukovaru. Od tada do danas došli smo čak i do onih hapšenja zbog objava na “Fejsbuku”.
Koliko je pitanje tabli značajno u Hrvatskoj, najbolje pokazuje činjenica da na nekadašnjem Auto-putu “Bratstvo i jedinstvo” nema putokaza za Beograd, ni na latinici, ni na engleskom.
Druga “mlada europska demokracija u punom cvatu” takođe je odlučila da se obračuna sa ćiriličnim tablama na srpskom jeziku. “Država Kosovo” je sada, što luksemburški mediji i prozapadna opozicija posebno vole da ističu, “demokratskija” od Srbije. Kurti je veći poštovalac ljudskih prava od Vučića, ne samo za stručnjake iz Fridom hausa, na primer, nego i za brojne domaće opozicionare i medije. I ne samo to nego se u izveštajima Fridom hausa lažna država stavlja u isti rang sa Slovenijom po napretku u poštovanju ljudskih prava, a Srbiji se pripisuje najveći pad na ovom polju.
Kako tu stojimo sa ovim, po svemu sudeći, vrlo važnim simbolom odnosa vlasti jedne države (pa makar ona bila i lažna) prema svojim manjinama (pa makar ta “manjina” bila i većina u okviru onoga što je međunarodno priznata država), na ovoj teritoriji koja doživljava neviđeni uspon u poštovanju ljudskih prava i demokratije? U srpskim enklavama, odnosno srpskim getima južno od Ibra ćirilični natpisi su odavno uklonjeni, toponimi albanizovani. Da bi bile još privrženije poštovanju ljudskih prava, vlasti kosovskih Albanaca su počele ovaj trend da šire i na severni deo Kosova i Metohije, i dalje ubedljivo većinski srpski. Za razliku od Vukovara, gde su za uništavanje tabli korišćeni čekići, jer vlast makar formalno nije bila za to, na Kosovu i Metohiji se te radnje sprovode po nalogu vlasti i uz podršku i obezbeđenje do zuba naoružanih terorista. “Policija (‘Kosova’) je nastavak Oslobodilačke vojske (‘Kosova’)”, lepo reče Aljbin Kurti 14. jula prošle godine.
Plod ovakvog delovanja je, kako piše kolega Zoran Šaponjić, da na putevima severa Kosova i Metohije skoro da više i nema ćirilice. “Tek pokoja mala, zarđala tabla sa oznakom neke firme ili sela, koja je promakla prištinskim vlastima i koja će brzo biti sklonjena”, navodi on. U četvrtak, 3. oktobra, na magistrali od Severne Mitrovice ka Zvečanu uklonjene su ćirilične i postavljene latinične saobraćajne table koje označavaju ulazak, odnosno izlazak iz Zvečana ka Mitrovici. “Na znaku, uz grb lažne države sada piše da se ulazi u ‘Komunu Zveanit’, ispod je nesrazmerno krupnim fontom poruka ‘Rruga e mbar’, još ispod sitnim fontom poruka Srbima ‘Srečan put’, pa još ispod ‘srećan put’ na engleskom”, piše Šaponjić.
Zanimljiva koincidencija, mada ne verujem u koincidencije, jeste ta da je tog istog dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nakon testiranja brzog voza od Novog Sada do Subotice, obilazeći modernizovanu stanicu u tom gradu, primetio da table nisu onakve kakve bi trebalo da budu – obaveštenja na njima napisana su samo na srpskom i engleskom jeziku. “Moraju da budu i na mađarskom jeziku, svidelo se to nekome ili ne, dok sam ja predsednik”, rekao je on i napomenuo da boje moraju biti u trobojkama Mađarske i Srbije.
To je jedino normalno, i nadam se da će tako biti i kad on ne bude predsednik i da nema osobe kojoj to može da se ne svidi. Setite se samo Tibora Cerne. U stvari, ima onih kojima to može da smeta, ali to su ili neki “kompletni idioti”, ili zlonamerni provokatori – na ulazu u Suboticu je septembra prošle godine oštećen natpis za Suboticu na mađarskom “Sabadka”.
Ova priča s tablama odličan je primer toga koliko su Srbija i Srbi hegemonistička, šovinistička sila koja samo gleda da nekakvo zlo nanese svojim dobroćudnim susedima.
Isto tako i koliko je lažna država demokratski biser, koji se samo bori za svoju slobodu od srpskih ugnjetavača. Koliko Vučić samo gleda kako da osvoji “tuđe” teritorije i podjarmi ih, a koliko to Kurti i brojni drugi na umu, poput misica, imaju samo mir u svetu. Kišjuhas je onomad želeo da naučimo poneku reč na albanskom jeziku poput “mirdita”. Sada učimo i kako nam žele “srećan put” – “rruga e mbar”.
Preporučujemo