San Sebastijan – U mučnoj sceni negde na početku kineskog filma „Vezani u raju” rediteljke Hu Sin, glavna junakinja prkosi svom nasilniku izgovarajući rečenicu: „Nemoj da mi razmažeš šminku, gosti su još ovde”, održavajući tako krhkost porodične fasade koju je prinuđena da podržava.
Od tih početnih scena sa jasnim nagoveštajem tematike porodičnog nasilja, pa do priče o sudbinskoj ljubavi, poznata i višestruko nagrađivana kineska scenaristkinja Hu Sin, debitujući sada kao reditelj, vodi svoju priču – zanovanu inače na istoimenom romanu Li Suevna – sa zavidnom sigurnošću i maestralnim narativnim i vizuelnim rešenjima.
U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku“, vođenom pre ceremonije dodele nagrada tokom koje je obelodanjeno da je filmu „Vezani u raju” pripala nagrada žirija za najbolji snimateljski rad – filmsku fotografiju (Pijao Songri) i nagrada Fipresci za najbolji film, Hu Sin govori o važnosti adaptacije romana tako da odražava trenutnu društvenu i ekonomsku situaciju u Kini, o usamljenim dušama koje se čvrsto prepliću u tri vremenska prostora i uticaju kineske pop kulture koju predstavlja Fei Vong…
Prvi put sam videla u kineskom filmu tako senzualne, gotovo erotske scene između u muškarca i žene. Hrabro od vas?
Ne znam, ali definitivno su te scene većim delom nastajale još u pocesu pisanja scenarija. Moja filmska priča je zasnovana na romanu Li Suevena, ali sam želela da bude savremenija i prilagođena aktuelnim društvenim i ekonomskim prilikama. Čak i dok sam pisala, osećala sam da je priča već puna strasti i možda je to i bio glavni razlog što sam odlučila da je lično ja režiram. Uradila sam dve verzije scenarija, ali nakon toga sam osetila potrebu da režiram ovaj film jer mi se u glavi već jasno uoblićila ideja o potrebnoj interakciji između mene i glumaca, mene i snimatelja, scenografa. Usledile su naše strastvene međusobne prepiske, a njihove povratne informacije samo su mi potvrdile baš ono što sam zamisila u procesu pisanja scenarija.
Sudbina interveniše u slučajnom susretu vaših junaka, spaja ih koncert Fei Vong kada se dve izgubljene duše sudaraju i proguta ih strast?
To je požuda na prvi pogled, a nakon još jednog slučajnog susreta, ljubav uzima maha. Tačno je da ih prvo proguta strast i oni ponesu svet sa sobom, pokazujući od početka sposobnost da izraze kako sve može izgledati malo drugačije kada ste zaljubljeni. Odnos mojih likova Sja Jo i Su Zitajia suprotstavlja intimnost sa ranjivošću, društvenom klasom, estetikom, fizičkom bolešću, sa emocionalnom slomljenošću. To je takođe kontrast urbanog i ruralnog okruženja, strasti i usamljenosti.
Svi ovi kontrasti koje pominjete zahtevali su i snažnu vezu između vas kao reditelja i direktora fotografije-snimatelja?
Pijao Songri i ja smo tokom snimanja radili u savršenoj sinhronizaciji i potpuno sam verovala njegovim vizuelnim instinktima. Moram da naglasim da iza ovog filma zaista stoji timski rad, jer su sve od sebe davali i scenograf i kostimograf i glumci.
Vaš film je i velika vizuelna poema, tu su pejzaži prirode i pejzaži gradova, ali i scena koja podseća na Mikelanđelovu „Pijetu”. Svesno?
Tu scenu u kupatilu, u kadi, kada Su Zitaji kao da leži u naručju Sja Jo, snimali smo iz različitih uglova i u jednom trenutku nam se učinilo da smo pronašli najbolji i još tada smo komentarisali da podseća na neku staru sliku italijanskih majstora. Sada kada kažete to zaista može da bude i Mikelanđelova skulptura „Pijeta”.
Neki kadrovi me podsećaju na one iz dela Đa Žankea. Volite njegove filmove?
Drago mi je da to kažete. Đa Žanke i ja smo veliki prijatelji i njegov uticaj je sigurno prisutan. Svesno ili nesvesno, ali da – tu je. Očigledno ima puno rediteljskih izazova, ali dobra stvar je to što uvek mogu mnogo da naučim iz ovog procesa. Pisanje scenarija je za mene mnogo lakše. Režija je drugačija vrsta odgovornosti i znatno šire polje iscrpljujućeg rada. Tokom svega toga učila sam i samo sam radila i radila.
Još na početku filma je i pitanje porodičnog nasilja. Da li je to problem o kome se ne govori često u Kini?
Nasilje u porodici nije samo problem u Kini već i globalno pitanje. Prema najnovijim statistikama, kod 8,6 odsto kineskih bračnih ili parova koji žive zajedno žene dožive fizičko ili psihičko nasilje od partnera. To nije tema o kojoj se u Kini ne može pričati. U medijima ima mnogo vesti o nasilju u porodici i vlada zaista pokušava da se pozabavi ovim pitanjem. Pronalaze se i rešenja, ali kao i svugde u svetu mnogi ne žele javno da govore o sopstvenim primerima nasilja u porodici, kao da je ljude i dalje sramota da to priznaju. Tema nasilja nad ženama u porodici, koja je deo pozadine mog filma, nije bila u originalnom romanu.
Internacionalno ste odavno prepoznatljivi, jeste li razmišljali o tome da možda snimite film i u inostranstvu?
Imam neka maštanja. Imam i priču čiji bi akteri mogli da budu kineski glumac Su Đin Li i Antonio Banderas. To bi moglo da se snima u Kini, ali i u inostranstvu. Naravno, to je sve još u fazi mašte. Jezik može da bude potencijalna barijera.
Možete li za kraj da mi kažete o tom važnom prisustvu kineske pop ikone Fei Vong, koju ne vidimo ali je čujemo u filmu?
Ona je idol moje filmske junakinje. Fei Vong možda nije neki fantastičan muzičar, ali je za kineske obožavateljke ona simbol nezavisnosti i slobode, jer je njen stav prema životu uticao i još utiče na mnoge mlade žene u Kini. Oduvek je bila poznata po tome što je veoma nezavisna. Ona uvek ima glavnu reč o svom životu. Teško je nju lično imati u filmu, ali sam uključila dve njene čuvene pesme u scenama odlaska na koncert.
Nagrada Fipresci za najbolji film
San Sebastijan – Petočlani žiri Međunarodne federacije filmskih kritičara – Fipresci jednoglasno je doneo odluku da svoju nagradu za najbolji film na 72. San Sebastijan festivalu dodeli upravo filmu Hu Sin „Vezani u raju”. U obrazloženju žirija se kaže da je ovaj film „izvanredna debitantska igra koja nas je zapanjila svojom maestralnom adaptacijom složenog književnog teksta”.
– Snažan pogled na neustrašivost, smrt i želju. „Vezani u raju” ne samo da je ostvaren u svojim izvedbama i režiji, već ima i atmosfersku fotografiju, ubedljivu montažu i evokativni dizajn zvuka… Film održava nezaboravnu mešavinu melanholije i psihološke sirovosti i formalne smelosti koja klima glavom na francuski „novi talas”, govoreći takođe o Huinim decenijama rada kao uspešnog scenariste koji je uzbudljivo postao i novi reditelj – rečeno je još u obrazloženju.