U DRUGOJ polovini aprila 1968. o položaju autonomnih pokrajina raspravljao je i Izvršni komitet Pokrajinskog komiteta SK Srbije za Kosovo i Metohiju.
Dobrica Ćosić je otvoreno govorio o progonu srpskog življa, Foto Stevan Kragujević
Tom prilikom Fadil Hodža je istakao opravdanim da pokrajina postane „kategorija federacije i da se jasnije izrazi kao sastavni deo federacije”. On se suprotstavio upotrebi pojma Metohija i zahtevao da u zvaničnom imenu pokrajine ostane samo naziv „Kosovo”. Smatrao je da ne treba izmišljati neku novu zastavu već kao službenu upotrebljavati „šiptarsku albansku zastavu”. F. Hodža se nije direktno izjašnjavao „za republiku” mada nije skrivao da je to dominantno raspoloženje meću albanskim komunistima… Ideja iskazana u paroli „Kosovo — republika” sazrevala jeu najvišem političkom vrhu Pokrajine.
Pitanje rešavanja položaja nacionalnih manjina unutar republšse i Federacije izazvalo je rascep partijskog rukovodstva Srbije. Na 14. sednici CK SK Srbije, održanoj 29. maja 1968, raspravljano je o politici nacionalne ravnopravnosti u republici. U uvodnom izlaganju konstatovano je da „nacionalni odnosi nisu jednom za uvek dati” i ukazano da uporedo sa razvojem društva neki raniji problemi bivaju aktuelizovani „sa drugačijom dimenzijom” ili iskrsavaju „novi problemi nacionalne ravnopravnosti”. Muslimanski kadrovi iz Sandžaka su govorili o položaju muslimanskog stanovništva u Sandžaku, privrednom zaostajanju tog dela republike, velikom natalitetu, gubitku perspektive koja inicira iseljavanje u Tursku (12.200 muslimana iz Srbije), opštem nepoverenju kojeje zahvatilo etničke zajednice, procesima identifilacije vere i nacije…Mahmut Bakali je nastojao da odlazak dela srpskih i crnogorskih stručnjaka sa Kosova i Metohije objasni ekonomskim razlozima odbacujući mogućnost „pritiska” koji su na njih vršili Albanci.
RAD 14. SEDNICE CK SK Srbije obeležila su istupanja Jovana Marjanovića i Dobrice Ćosića. Dobrica Đosić i Jovan Marjanović izložili su kritici nacionalnu politiku SKJ. Po njihovom mišljenju nacionalistički etatizmi, birokratski partikularizmi i birokratski nacionalizmi ozbiljno su nagrizali temelje jugoslovenske zajednice. J. Marjanovićje otvorio pitanje polarizacije komunista po nacionalnoj pripadnosti umesto po revolucionarnim ciljevima? Pitao se da li Savez komunista okuplja Albance, Srbe, Maćare… ili komuniste koji deluju u srpskoj, albanskoj, maćarskoj sredini?
Proglašavanje „muslimanske nacije” on je smatrao „besmislenim” potezom koji neminovno vodi „povećanju nacionalnih trvenja i netrpeljivosti”. Iskazivao je brigu za položaj i „tendenciju razvoja” srpskog naroda van Srbije. Optuživao je „birokratski nacionalizam”, skoncentrisan po republikama, za sputavanje slobodnog razvoja jugoslovenske socijalističke svesti. U tom kontekstu je gledao i na zahteve za formiranjem „nacionalnih armija”. Jednim od osnovnih uzroka nacionalizma smatrao je zatvaranje republičkih privreda, sužavanje tržišta, usporavanje integracionih procesa, isticanje teze o „nacionalnim ekonomijama”. Suočen sa brojnim dezinformacijama Marjanović je smatrao nužnim da komunisti Srbije izvrše „kritičku analizu pređenog puta u rešavanju nacionalnog pitanja”, daju „ocenu stvarnog razvoja pojedinih naroda i narodnosti”, vrednuju „stepen demokratskog zbliženja”, uoče „tendencije daljeg kretanja”. Marjanović se zalagao za jedinstvo komunista Jugoslavije i isticao štetnost tendencije preslikavanja državne organizacije i pojedinih rešenja za nacionalne odnose na Savez komunista. Poteze koje republička rukovodstva povlače i kompromise koje čine „radi mira u naciji” smatrao je nedopustivim. U tom kontekstu kritikovao je delatnost Srpske pravoslavne crkve kao jedine zaštitnice „svih Srba” i antikomunizam katoličke štampe. Marjanović je posebno skretao pažnju na ponašanje albanskih kadrova sa Kosova i Metohije zainteresovanih „pravima za autonomnu pokrajinu i nacionalnim amblemima i obeležjima, nego pojavom da se zbog teške nacionalne atmosfere sa Kosova i Metohije povlači deo starosedelačkog srpskog i crnogorskog življa, naročito inteligencije”.
DOBRICA Ćosić je skretao pažnju na činjenicu da se pod formulom „samoupravnih prava i samoupravnosti nacija, u ime državne suverenosti kao izraza ravnopravnosti, u ime nacionaliteta kao društvenog primata, u ime teritorijalnog autonomizma, nosi koncepcija primitivnog, dezintegrisanog, partikularizovanog, neminovno birokratskog i siromašnog društva”. O „birokratskom nacionalizmu” on je govorio kao o pojavi koja „socijalističku samoupravu poistovećuje sa nacionalnim i državnim suverenitetom i okvirom, koja radničko i društveno samoupravljanje degradira na teritorijalni partikularizam i parcijalizaciju ekonomike i društva. Ćosić se zalagao za intenzivnije, racionalnije i svrsishodnije investiranje na Kosovu i Metohiji, obezbećivanje optimalnih uslova za kulturni razvoj nacionalnih manjina, integrisanje njihovog stvaralaštva u „kulturni fond Srbije i Jugoslavije”. Uporedo sa tim ukazivao je na zaoštravanje odnosa izmeću Šiptara i Srba, pojavu „albaniocentrizma” na Kosovu i Metohiji, zastrašivanje i ugroženost Srba, iseljavanje, sistematsko potiskivanje sa radnih mesta, neravnopravnost pred sudovima, narušavanje zakonitosti. Na udaru njegove kritike bilo je slepilo srpske politike za „šovinistička raspoloženja” i „nacionalističku psihozu” u šiptarskoj narodnosti, pojavu iredentističkih i separatističkih ideja, favorizovanje albanskog nacionalizma, nacionalnu diskriminaciju. Skretao je pažnju na tendenciju realizacije samoupravnih prava kao „prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta”. Po njegovom mišljenju na tom prostoru bila su moguća samo dva suvereniteta: „jugoslovenski i albanski, odnosno jedan ili drugi”. Kombinacija oba, vodila je tragičnom ishodu.
Ravnopravnost Šiptara u Srbiji i Jugoslaviji, shvaćena na birokratsko-etatistički način, i razvijanje pokrajinskog suvereniteta neminovno su, po Đosiću, vodili iredentizmu i ozbiljnom sukobu. Osvrćući se na prilike u Vojvodini Đosić je vojvođansko birokratsko autonomaštvo poistovetio sa retrogradnim partikularizmom koji „predstavlja kočnicu prirodnim, neminovnim društvenim kretanjima ka demokratskoj i modernoj integraciji i koncentraciji materijalnih i intelektualnih energija. Ćosić je tvrdio da „čežnju” za ujedinjenjem Albanaca sa svojim sunarodnicima u Albaniji mogu sputati samo procesi ekonomskog, demokratskog i društvenog napretka Jugoslavije i njene nadmoćnosti nad albanskom stvarnošću. On je smatrao da srpski narod ima svest, snagu i volju da demokratski razume nacionalna osećanja Šiptara Kosova i Metohije, pod uslovom da ona ne ugrožavaju mir na Balkanu i nezavisnost jugoslovenske zajednice. Posebno ako „svoj nacionalni suverenitet ne ostvaruje u nacionalističkim oblicima i ugrožavanjem opstanka, slobode i integriteta samog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji”. Ćosić je smatrao da albanska politička elita brojne socijalne i razvojne probleme prenosi sa „društvenog na nacionalni teren” i izlaz vidi u ostvarivanju „nacionalnog i državnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije”. Korišćenje društvenog samoupravljanja i autonomije za „afirmaciju takvog samoopredeljenja” on je smatrao podjednako kobnim za sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji.
NACIONALNE IDEOLOGIJE
JEDINI izlaz iz postojeće situacije Dobrica Ćosić video je u stvaranju „društva u kome se nacionalna ravnopravnost ostvaruje u društvenim odnosima, ali bez državnih oblika, državnih atributa, nacionalne ideologije i nacionalnih, odnosno birokratskih ’zastupnika’ i ’predstavnika’ ”. U slučaju da u Jugoslaviji prevagu odnese nacionalistička politika nad društvenim univerzalizmom i vizijom budućnosti koju nudi SKS, Ćosić je predvićao da se i u srpskom narodu mogu razgoreti stari istorijski ciljevi i nacionalni ideali.