DA li je istorija beskonačno ponavaljanje ili je veštačko “rimovanje”, sa ciljem da se promene ishodi iz prošlosti – jedno je od pitanja na koje u novoj knjizi “odgovara” Aleksandar Dinčić, istoričar iz Niša. “Niška greška” jedan od najmisterioznijih događaja u Drugom svetskom ratu, sukob američkih i ruskih snaga nad ovim gradom 7. novembra 1944.
FOTO: Privatna arhiva
Prethodno delo “Niški incident” iz 2017, u koautorstvu sa istoričarkom Bojanom Simović, lansirala je tada mladog kustosa Muzeja u Nišu u orbitu struke. On u novom radu nastavlja da dokazuje da nikakve slučajnosti u postupcima Amerikanaca nije bilo 1944. na Balkanu, kao što što nema “grešaka” u ratnim događajima danas.
“Niški incident” je knjiga nastala kao rezultat petogodišnjeg istraživanja kustosa i obrađuje zvanično “američku vazduhoplovnu grešku tokom Drugog svetskog rata” u kojoj su avioni 95. lovačkog skvadrona iz Fođe napali tri ogromne grupacije sovjetske armije oko Niša. Taj rad je preveden i na ruski jezik i uvršten u gradivo Katedre za istoriju Moskovskog univerziteta.
Jedan od “epiloga” niških istraživanja bio je što su se Amerikanci zainteresovali gde leže tela njihovih oborenih pilota iznad Niša. Sa druge strane, na proslavi 70 godina od oslobođenja Niša senima pobijenih Rusa se poklonio general Čirkin, tadašnji komandant Kopnenih jedinica RF.
Na pitanje Dinčiću da li će u novoj knjizi naći posmrtne ostatke poginulih američkih pilota Filipa Brauera i Elodona Kolsona odgovara:
– Nije to bio primarni cilj pisanja, ali koliko sam se uverio, po najrealnijem scenariju, ostaci američkih pilota morali su biti sahranjeni na neobeleženom mestu Britanskog vojnog groblja na Delijskom visu, gde su sahranjeni i njihovi saborci koji su poginuli u aprilu iste godine. Ostaci američkih pilota sigurno postoje. Druga je stvar zašto jugoslovenske vlasti o tome nisu želele da obaveste američke, čak i nakon što su zahladneli jugoslovensko-sovjetski odnosi. To verovatno nije bilo ono što su Amerikanci 1948. primarno tražili od “savezništva” sa Titovom vladom.
Zapadna histerija postala nesnosna
O NIŠKOM incidentu nije se znalo između ostalog i zbog Informbiroa, jer je naša strana htela da pomalo “zaboravi” ulogu Crvene armije u oslobađanju juga Srbija, kaže Aleksandar Dinčić. – Kada je u Nišu otvoren Rusko-srpski humanitarni centar i kada su počele da se odapinju strele prema njemu, stvar je postala krajnje sumnjiva jer je zapadna histerija postala nesnosna. Ima tu i priča moje koleginice Bojane Simović, koautora. Kada je ona predložila svom mentoru za doktorske studije da obradi niški incident, njen profesor se uozbiljio i zamolio da odustane. Kada bismo bili hrabri i u nauci, kao što su naši preci bili u ratovima, bilo bi nam bolje.
Objašnjavajući šta se podrazumeva pod terminom “Niški incident” sagovornik navodi da se tu radi o tri velika vazdušna udara američkih bombardera po ruskoj vojnoj koloni, partizanskim jedinicama naše vojske i po Bugarima koji su se priključili antifašističkoj koaliciji 1944.
– Bilans tri velika napada američke avijacije na Niš i kolone Crvene armije u okolini grada iznosi 34 poginula sovjetska vojnika i još 39 teško ranjenih Rusa. Pogođeno je i jedno vozilo jugoslovenske armije koje je izgorelo, ali nema podatka ko je postradao u njemu. Srpske civilne žrtve bombardovanja u Nišu takođe nisu popisane. Istraga Crvene armije je pokazala da je u pogođenom vozilu na putu Aleksinac-Niš poginuo komandant 6. Gardijskog streljačkog korpusa general Kotov. On je preminuo na rukama sina Engelsa, oficira u njegovoj jedinici. Prema ruskim izvorima, sa kojima sam imao susrete nakon objavljivanja knjige, tragična sudbina generala Kotova je verovatno bila inspiracija velikom ruskom režiseru Nikiti Mihalkovu za lik glavnog junaka trilogije “Varljivo sunce”.
Dinčić dalje priča kako je i sam, mada je školovan istoričar, o “incidentu” čuo slučajno. Ta tema nije se obrađivala.
– Počevši da radim u Memorijalnom muzeju logora “12. februar”, na zameni, pre desetak godina, susretao sam se sa ruskim pilotima koji su posećivali grobove kolega. Priče o tome kako je ko stradao bile su različite, a najinteresantnija je bila ona o “grešci”. Rusi su me uveravali da je i u ono vreme bilo nemoguće promašiti cilj za 400, odnosno 150 kilometra i Skoplje ili Prištinu zameniti Nišom. Krenuo sam da istražujem sa koleginicom Bojanom Simović i dug put smo prešli.
Kaže dalje Dinčić da Srbi nisu popisali svoje žrtve kasne jeseni 1944. a imali su šta da zapišu:
– U sedmonovembarskom mitraljiranju po Nišu zna se da je nastradala devojka koja je tada imala 14 godina i zvala se Desanka Simonović. Ona je ubijena iz vazduha. U Popovcu, selu udaljenom šest kilometara zapadno od Niša nastradao je Tomislav Petrović (dete od devet godina). U tom selu je u buktinji pao avion pilota Eldona Kolsona koji je prethodno pogođen iznad niškog Kaznenog zavoda.
Ispravljanje Dvajtove “omaške”
Objašnjava istoričar kontekst ratnih zbivanja na teritoriji južne Srbije 1944. vezujući ga sa NATO agresijom 1999.
- Deset meseci pre “prijateljske vatre” general Ajzenhauer i Staljin nacrtali su buduću geopolitičku mapu Evrope prema kojoj Balkan spada u zonu ruskog uticaja. Tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. održan je NATO samit u Vašingtonu (50 godina od osnivanja Alijanse), u čijim zaključcima stoji da Pakt menja namenu i iz odbrambenog saveza postaje savez za nametanje mira. Na sledećem Samitu NATO u Bratislavi aprila 2000. Amerikanci su saveznicima “otkrili” da Srbiju nisu bombardovali kako bi Albancima zaštitili ljudska prava, nego da uspostave bazu na teritoriji Srbije. Bombardovanje Srbije s proleća 1999. u Bratislavi su nazvali “ispravljanje strateške greške Dvajta Ajzenhauera”.
Ta vojna parada u Nišu je u stvari bila dvostruka svečanost. Tog 7. novembra 1944. se obeležavalo 27 godina od Oktobarske revolucije i Dan oslobođenja grada. Na bini su uz ruske generale i oficire, od naših stajali Moma Marković (otac Mire Marković) i general Ljuba Vučković, komandant 13. srpske divizije. Zaista je teško poverovati da su Amerikanci slučajno izabrali taj dan i vojnu paradu za napad. Uostalom, ovaj deo Srbije nije smeo da se nađe na letačkoj mapi Amerikanaca jer su tu operisali Rusi podržavajući svoju, bugarsku i partizansku pešadiju, dodaje naš sagovornik. Ostao je i zapis Branka Popovića, partizanskog komesara, koji je takođe bio na paradi. On je ovako opisao napad na građane kod Narodnog pozorišta:
– Najednom su američki avioni naišli iznad nas i počeli da nas mitraljiraju. Nastala je takva panika da narod niko nije mogao da zaustavi. Mi smo morali da ostanemo na trgu. Rusi su prilično hladnokrvno gledali šta se radi, a zatim poslali jednog svog pilota narodnog heroja sa aerodroma u vazduh. Taj je doleteo ispod ovih aviona koji su mitraljirali i (utvrđenim znakovima) okrenuo se naopako i pokazao im zvezdu petokraku na trupu svoje letelice. Međutim, oni su pucali besomučno i taj Rus je oboren…
I Crvena armija je hitro podigla avione sa niškog aerodroma koji su bili spremni za let, jer je trebalo da prolete nad glavama okupljenih Nišlija.
– Pošto su se američki “lajtinzi” obrušili na Niš, komandant sovjetske 17. vazduhoplovne armije, general Sudec, naredio je pilotima dežurnih aviona da uzlete i odgovore. Poletela je grupa od devet lovaca iz sastava sovjetskog 288. lovačkog puka na grupu od preko 30 “lajtinga”. Oborili su dva američka aviona.
– Potporučnik Šipulija je uzleteo prvi u 13 sati i odmah je napao američki avion koji se ustremio na vojnu kolonu. Iza leđa su mu se našla četiri “lajtinga” i on je pao 500 metara severno od aerodroma. Poručnik je uspeo da dva puta izbegne napad, napravio je vertikalni manevar, pogodio “lajting” koji je izgoreo. Međutim, našao se u unakrsnoj vatri i pao tri kilometra od aerodroma.
Tela ruskih pilota Dmitrija Petroviča Krivonogiha i Viktora Mitrofanoviča Šipulije sahranjena su na ulazu u logor “Crveni krst”. Treći oboreni pilot, Žestoksvi, iskočio je padobranom. U dva oborena američka aviona poginuli su piloti potporučnici Filip Brauer i Elodon Kolson.
– Slučaj je završen tako što je 14. decembra 1944. ambasador SAD u SSSR Averel Hariman otišao u Kremlj sa izvinjenjem američkog predsednika tražeći od Rusa da im dozvole da po jednog svog oficira drže u štabovima jedinica Crvene armije na terenu Balkana, kako se slične greške ne bi ponovile. Staljin je Harimana glatko odbio. Da nije, Rusi bi u svim svojim štabovima imali po jednog “Vilijema Vokera” što bi verovatno bio uvod u druga američka bombardovanja. Setite se operacije “Nezamislivo” koju je Čerčil zamislio kao bacanje atomskih bombi po SSSR – zaključuje naš sagovornik.
Kako je zabeleženo u ruskim vojnim arhivima, načelnik štaba sovjetske avijacije general Antonov uputio je oštro pismo generalu Dinu, komandantu američkog vazduhoplovstva u Evropi, a njemu je pisao i Staljin. Josif Visarionovič je ukorio američkog komandanta, dajući mu do znanja da “greška” mora dobiti objašnjenje sa najvišeg nivoa.
U pismu Dinu Staljin kaže:
– Spremao sam se da čestitam američkom predsedniku novi izbor, a vi ste nam čestitali 27. rođendan Velikog oktobra tako što ste nam ubili 34 vojnika i 39 ranili i uništili 20 kamiona.
Objašnjavajući američki odgovor Rusima na demarš, istoričar iz Niša navodi da je u pitanju “riznica” nelogičnosti:
– Nije bilo malo slučajeva u kojima su piloti usled loših vremenskih uslova izgubili orijentaciju i napali pogrešne ciljeve. Ali, zašto se napadaju sovjetski avioni koji se prethodno uredno identifikuju, zatim gađaju vojnici na zemlji koji mašu belim i crvenim peškirima i čaršavima i zašto je druga grupa aviona nastavila napad prve iako su bili na radio vezi. Zatim, na blizu 500 metara visine mitraljira se okupljena masa naroda (više od 10.000 ljudi) misleći da su to zapravo okupatorski vojnici?! Nemoguće je da su američki avioni mitraljirali Niš i pomešali ga sa Skopljem…
Preporučujemo