FELJTON – PITANJE TITOVOG NASLEDNIKA KLJUČ AFERE PRISLUŠKIVANJA: Vukmanović je rekao da se UDB-a spremala da preuzme vlast nakon Titove smrti

BRIONSKOM plenumu prethodilo je nekoliko sednica Izvršnog komiteta CK SKJ na kojima je, postepeno, obelodanjen sukob, izrečeni osnovni stavovi, saslušan, uobličen i prihvaćen konačni oblik izveštaja Komisije koji je pročitan na IV plenumu CK SKJ.

Isticanje u prvi plan personalnih grešaka i odgovornosti uticalo je da pitanje temeljne rekonstrukcije sistema i njegove demokratizacije ostane po strani.

Na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ, održanoj 16. juna 1966, afera sa prisluškivanjem najviših državnih i partijskih rukovodilaca poslužila je kao povod za formiranje komisija čiji je zadatak bio ispitivanje rada Uprave državne bezbednosti. U raspravi koja je 16. i 20. juna vođena na Izvršnom komitetu CK SKJ Josip Broz je ukazivao na „staljinističke deformacije” u njenom radu. Broz je posebno brinuo da obračun sa UDB-om ne dobije „antisrpsko tumačenje”, ne stvori probleme u Srbiji, ne bude posmatran i tumačen sa nacionalističke pozicije. Petar Stambolić je osuđivao metode rada Službe državne bezbednosti i tražio političku odgovornost upletenih kadrova. Jovan Veselinov je informaciju o radu UDB-e doživeo kao „udarac maljem po glavi”. Po njegovom mišljenju Ranković je „dejstvovao” po nacionalnoj liniji. Edvard Kardelj je zahtevao preispitivanje „društvenog sistema” i utvrđivanje „šta iz njega izvire”. Krste Crvenkovski je skretao pažnju na činjenicu da reorganizacija UDB-e izaziva otpore snaga koje, i dalje, nastoje da zadrže svoju „koncentraciju” u Federaciji. Milentije Popović je SDB označavao „birokratsko-zavereničkim centrom”. Mijalko Todorović je preporučivao da se preuzme vlast u UDB-i i spreče mogući ekscesi. Svetozar Vukmanović je pretpostavljao da se UDB-a spremala za preuzimanje vlasti nakon Titove smrti. Moma Marković je predlagao da se ceo slučaj iznese u javnost i definitivno raščisti „sa sistemom koji je kočio samoupravljanje”. Dušan Petrović Šane je nacionalističke ispade u Srbiji povezivao sa delovanjem Rankovića i optuživao ga za birokratizam i oslanjanje na „nacionalističke elemente”. Ceo slučaj je, tako, dobio izrazitu personalnu i političku dimenziju.

NEKOLIKO dana kasnije, na sednici Izvršnog komiteta CK SKJ od 22. juna 1966, članovi najužeg partijskog rukovodstva su upoznati sa izveštajem Komisije CK SKJ. Tom prilikom Josip Broz je UDB-u označio „instrumentom borbe protiv progresivnog kretanja”, sistemom koji smeta „normalnom razvoju našeg društva”, snagom koja podstiče „učmalost” zavladalu nakon VIII  kongresa. Broz je tada najavio reorganizaciju sistema bezbednosti i postavljanje službe „na nove temelje”. Podnoseći izveštaj o deformacijama u Službi državne bezbednosti K. Crvenkovski je skretao pažnju na činjenicu da „stanje, organizacija i metodi rada, ciljevi i zadaci Državne bezbednosti nisu pretresani nigde, ni na jednom forumu u čitavom posleratnom periodu”. Izveštaj je ukazivao da je UDB-a, sa godinama, postala „monopol pojedinaca” poistovećenih sa državom i CK SKJ.

Komisija je zaključivala da se UDB-a pretvorila „u silu iznad društva”,  neku vrstu „političke policije”, organizam koji je sebe doživljavao kao „najčistiji branilac revolucije” i kao takav igrao značajnu ulogu u politici. ..

U diskusiji koja se zatim razvila B. Krajger je UDB-u optužio za neadekvatnu kadrovsku upravu, širenje straha, sputavanje samoupravljanja, „zadržavanje jednog sistema koji je sada sam od sebe pukao”. Petar Stambolić je bio mišljenja da je UDB-a formirala „državu u državi” i da nije bila spremna da prati „jednu novu političku orijentaciju u razvoju društva”. On je optuživao kadrove zaposlene u Državnoj bezbednosti da su svaki nagoveštaj decentralizacije i deetatizacije označavali nacionalizmom, sprečavali, etiketirali. Mijalko Todorović je konstatovao da je UDB-a ne samo „otpor i kočnica našeg razvitka, već i opasnost za naš razvitak”. On je tu državnu službu metaforično predstavljao kao „zatvorenu i izolovanu kulu mimo kontrole društva”… E. Kardelj je izrazio strah od mogućih „komplota” koji bi društvu nametnuli preživele koncepcije. U skladu sa tim Kardelj je UDB-u smatrao vinovnikom krize koja je usporila društveni razvitak. Kako je vreme prolazilo optužbe su bivale sve teže i sve brojnije.

MIŠLjENjA iskazana na sednicama Izvršnog komiteta CK SKJ bila su dominantna i na Četvrtom plenumu CK SKJ, održanom 1. jula 1966. godine na Brionima. Otvarajući sastanak Josip Broz je obelodanio podatak da su sukobi različitih koncepcija razvoja i funkcionisanja Federacije, u najužem partijskom rukovodstvu, stari jednu deceniju. U formi kajanja on je skretao pažnju da je, počev od 1962, CK SKJ identifikovao postojeće devijacije ali da nije imao snage da utvrdi i njihove uzroke. Nasuprot decenijskoj popustljivosti i težnji da se održi jedinstvo rukovodstva Broz je od prisutnih tražio da odbace kompromise, utvrde krivicu UDB-e, slože se sa ocenom da je ona prerasla u sistem koji opterećuje društvo, predstavlja vlast nad ljudima, vlast nad SKJ, vlast nad društvom, osude frakcionašku grupu skoncentrisanu u Upravi državne bezbednosti i njenu borbu za vlast. Broz je procenjivao da je trenutak istorijski i da od njega zavise dalekosežne odluke koje omogućavaju brži napredak. Svojim nastupom Josip Broz je, dodatno,- odredio formu, rečnik, koordinate i smerove u kojima se odvijala diskusija.

Izveštaj koji je podnela Komisija CK SKJ optuživao je UDB-u za zloupotrebe svoga specifičnog položaja, prisluškivanje najviših državnih funkcionera, nepoštovanje zakonitosti, pokušaj da organi bezbednosti budu iskorišćeni u političke svrhe. Kritici su izloženi organizacija, metodi rada, ciljevi i zadaci Službe. Posebno je ukazano na činjenicu da se UDB-a poistovećivala sa CK SKJ, sistematski paralisala rad najvišeg partijskog tela, sputavala rad državnih organa, nastojala da upravlja preduzećima i bdije nad životom pojedinaca… […]

U DISKUSIJI koja je otvorena Aleksandar Ranković je postojanje i rad „službe” povezao sa potrebama revolucije. Ranković je samokritički priznavao da su mu često poveravane društvene dužnosti koje su „prevazilazile” njegove mogućnosti. Slagao se sa stavom da Služba ne sme postati „faktor iznad društva”…Prihvatao je moralnu odgovornost, jer nije pokazao „više budnosti” ali ne i optužbe koje su ga svrstavale u red neprijatelja i frakcionaša. Veljko Kovačević je insistirao na „izopačenosti” i „anomalijama” Službe…Celu aferu je označavao kao „sramno zavereničko delo”. Jovan Veselinov je u pojavi glasina, da je u pitanju obračun sa „srpskim kadrovima” i Srbijom, video prste UDB-e. Po njegovom mišljenju borba za vlast i „pitanje naslednika” igrali su važnu ulogu u celoj aferi. Iza „izopačenosti” i „ambicija” Veselinov je video smišljenu politiku. Suština celog problema, po njemu, bila je u „njegovoj društveno-političkoj strani”, u borbi za dalju demokratizaciju partije i društva. Posebno je bila teška njegova optužba da je UDB-a uzela vlast na Kosovu i Metohiji. Svetozar Vukmanović je ukazivao na postojanje frakcionaške struje u samom SKJ. Njegove predstavnike je optuživao da štite konzervativizam,administrativni način rukovoćenja, etatistički način privrećivanja…

Kritika Dobrivoja Radosavljevića odnosila se na nepravilnosti u kadrovskoj politici. Nesporazume meću republikama i „političku kombinatoriku” koja je opterećivala rad u Srbiji, Radosavljević je povezivao sa zakulisnom aktivnošću te službe. Miloš Minić je UDB-u optuživao za „degenerizaciju demokratizma”, paralisanje rada SKJ, opstajanje birokratskih elemenata.

OSPORAVANjE SVIH OPTUŽBI

DRUGI optuženi, na Brionskom plenumu, Svetislav Stefanović, poslove u UDB-i je smatrao „kao čisto partijski zadatak”. Kategorično je tvrdio da je celokupan njegov rad bio u interesu SKJ, socijalizma i zemlje. Odbacivao je konstatacije da se „služba” odrodila od naroda, nametnula kao vlast nad pojedincem i društvom, postala „zaverenički aparat”. Sgefanović je osporavao optužbe o prisluškivanju i smatrao da se iza celog slučaja krije neka „druga” politika.