FELJTON – RAZVLAŠĆENJE KLASNOG NEPRIJATELJA U SRBIJI: Politbiro je marta 1947. optužio srpsko partijsko rukovodstva za “kulačku” politiku

U PRVOJ fazi obnove vodilo se računa da oživljavanje privrede ne bude praćeno promenom „njene društvene i strukturalne osnove”.

Kasnije je obnova postala okvir u kome je generiran proces socijalnih, društveno-ekonomskih i političkih promena. Opšte siromaštvo zemlje i nedostatak finansijskih sredstava (savezni Fond za pomoć postradalim krajevima i republički Fond za obnovu porušenih sela) nadoknaćivan je akumulacijom „dobrovoljnog fizičkog rada” (odnos je 1:4). Donošenjem okvirnog plana industrijske proizvodnje za 1946. napušten je sistem neposrednog rukovoćenja (proizvodni zadaci i program u industriji) i nagovešteno vreme u kome će ideal postati „globalno planiranje”. Glavnu ulogu u kreiranju politike obnove i odrećivanju smerova njene realizacije imao je Politbiro CK KPJ i rukovodstvo savezne države. Realizacija je prepuštana republikama, masovnim organizacijama (Narodni front, omladina, sindikat) i, naravno, partijskom članstvu koje je o svemu brinulo i sve nadgledalo.

Društvene i političke snage koje su izvele revoluciju i koje su se, na kraju rata, konstituisale kao država, nastojale su da ideje socijalno-ekonomskog preobražaja prenesu sa političkog i na ekonomski plan. U pitanju je bio pokušaj razrešenja protivurečnosti koje su proisticale iz karaktera nove vlasti i činjenice da se privredni sektor nalazio u rukama privatnog vlasništva. Političkim i društvenim promenama u ratu i nakon njega neminovno je menjan i karakter privrede, ali procesi nisu bili istog intenziteta. Koncentrisanje osnovnih sredstava za proizvodnju u rukama države i partije na vlasti bilo je osnovno pitanje socijalizma.

U DOKTRINI KPJ državno vlasništvo i centralizam u upravljanju smatrani su osnovom prevazilaženja ekonomske nerazvijenosti. Spoljnopolitički i unutrašnjepolitički razlozi naterali su KPJ da, u početku, odabere evolutivni put promena svojinskih odnosa i društveno-ekonomske strukture. Proces razvlašćivanja klasnog neprijatelja u Srbiji je otuda trajao gotovo 5 godina i odvijao se u više faza. Društveno-ekonomske promene nagoveštene su 21. novembra 1944. kada je zakonski sprovedena nacionalizacija „neprijateljske imovine”. Pitanje imovine nemačke države i građana nemačke nacionalnosti rešeno je beskompromisno oduzimanjem imovine u korist države (samo u Vojvodini time je oduzeto oko 40% ukupnih obradivih površina). Zakon o konfiskaciji, donet juna 1945, ozakonio je prinudno oduzimanje neprijateljske imovine u korist države samo u određenim slučajevima. Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije, donet 24. maja 1945, bio je još jedna mera koju je realizovala nova vlast. U pitanju su bile političke ali i ekonomske mere koje su trebale da omoguće što bržu i što uspešniju „ekonomsku obnovu i izgradnju Jugoslavije kao celine i svih njenih federalnih jedinica”. Merama konfiskacije KPJ je zadovoljila međunarodno pravnu formu ali i učinila da do kraja 1945. u državne ruke pređe preko 55% industrije, 70% rudarstva, 90% crne metalurgije, 74% hemijske industrije i drugo. „Stečenom” imovinom država je rukovodila preko čvrstog i centralizovanog sistema državnih preduzeća i direkcija pod upravom ministarstava. Na taj način delokrug rada i nadležnosti republičkih i lokalnih organa vlasti bile su znatno sužene. Klasna suština sprovedenih mera bila je uperena protiv građanstva. U Srbiji je konfiskacija otpočela ranije- nego u drugim oblastima Jugoslavije. Podatak da je 80% državnog sektora u posleratnoj privredi Srbije ostvaren konfiskacijom imovine „narodnih neprijatelja” upečatljivo svedoči o „temeljnosti” sa kojom je ta mera sprovedena.

PROMENA agrarne svojine izvršena je agrarnom reformom. Sgriktno sprovođenje u delo Zakona o agrarnoj reformi omogućilo je formiranje zemljišnog fonda od preko 1,5 miliona hektara kojim je raspolagala država (oko 800.000 ha su dobili bezemljaši dok je ostalo dodeljeno državnim poljoprivrednim dobrima). Agrarna reforma je rešila brojna socijalna i ekonomska pitanja. Likvidacija krupnog poseda imala je izraženo političko značenje. Mali posed, sa svim svojim karakteristikama (neproduktivnost, nezainteresovanost za modernizaciju i tržište, neznatna akumulacija, autarhičnost), reformom nije uklonjen. Kako su se u agrarnoj politici preplitali međunacionalni i međuverski odnosi u svim tim poslovima glavnu reč vodio je Politbiro CK KPJ.

Politbiro CK KPJ je „razrešavao” osetljiva pitanja federalnih jedinica, izdavao direktive, arbitrirao, izricao kritiku, pozivao na odgovornost. Politbiro CK KPJ je nadgledao rad Agrarnog saveta, Privrednog saveta, agrarnih komisija. Tu se raspravljalo o zemljišnom maksimumu, kolonizacionim kvotama, reviziji agrarne reforme na Kosovu i Metohiji i Mahsedoniji, nacionalnoj strukturi agrarnih interesenata i kolonista.

Odluke koje su tu donošene, poput onih da se zabrani povratka srpskih kolonista na Kosovo, Metohiju i Makedoniju ili da se dodelom zemlje „neutrališe” masovan otpor Šiptara, direktno su uticale na promenu nacionalne strukture tih oblasti. Politbiro je marta 1947. procenjivao da je politika srpskog partijskog rukovodstva prema selu „kulačka”, da se ono odupire liniji KPJ, ponaša sektaški i oportunistički. Centralizam u upravljanju direktno se odražavao na smanjenje prinadležnosti republičkih i lokalnih organa i sputavanje njihove inicijative. Federalne jedinice su za malo šta pitane.

AGRARNA reforma, Kolonizacija i Koletivizacija inicirali su znatna pomeranja stanovništva sela. U prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je selo napustilo 9,2 miliona ljudi. U pitanju je pojava koju istraživači nazivaju „demografski slom sela”. Prostorna pokretljivost u Srbiji iznosila je tih godina 3,9 miliona ljudi koji su se pokrenuli sa svojih ognjišta, od čega je jedan milion stigao u Srbiju iz drugih republika. Ubrzano, na momente plansko ali, u suštini stihijno pokretanje višemilionskih masa ka gradovima izazvalo je pravu „ehssploziju” seoskog socijalnog, privrednog i kulturnog sistema, proizvelo „kulturni šok” u kome je selo počelo da gubi osnovne elemente svoje identifikacije, podstaklo razgrađivanje njegove ekonomske matrice zasnovane na konzervativnosti i tradicionalizmu, prouzrokovalo razlivanje i od strane grada prihvatanje seoskog menggaliteta i ruralnog načina mišljenja, ponašanja, ishrane, verovanja i drugo. U većoj meri selo je preplavilo grad nego što je grad uspeo da kultiviše svoje nove stanovnike i nametne im urbane kulturne obrasce. I grad i selo postali su svojevrsni „kulturni hibridi”. Devetomilionska masa ljudi koja se samo u jednoj deceniji „izlila” na gradske trotoare i ulice raspršila je ionako krhku  tradiciju građanskog života i oslobodila KPJ stranog i neprijateljski raspoloženog „građanina” (u ideološkim projekcijama Partije on se pojavljuje kao klasni neprijatelj).

Obe kategorije „stanovnika” grada utonule su u svojevrsnu mimikriju u kojoj su nastavile da preuzimaju način života, odrećena saznanja, obrasce mišljenja, verovanja i ponašanja koja svakom pojedincu podaruje porodica i najuže okruženje, ali i da se prilagođavaju političkom „diktatu vremena” i pravilima koje je ono iznedrilo. Ambijent u kome je živelo selo menjan je i preoblikovan merama industrijalizacije privrede, deagrarizacije seoskog stanovništva, kolektivizacije seljačkog zemljoposeda, urbanizacijom sela, migracijama stanovništva, opismenjavanjem i mnogim drugim merama.

PREOBRAŽAJ SELjAKA

SOCIJALISTIČKI preobražaj sela podrazumevao je, u prvim posleratnim godinama, ukidanje seljaka vlasnika zemlje (smatran je klasnim neprijateljem) i formiranje proletarijata. Ekonomskim merama seljak je dobrim delom udaljen od svoga zemljoposeda a samim tim i od privrednog mentaliteta koji ga je vekovima oblikovao (karakteriše ga vrednosni stav da je zemlja svetinja, da je treba čuvati, da je bitno imati zemlju ali ne i to kako se ona obraćuje, da se treba osloniti na iskustvo prethodnih generacija i retko se upuštati u inovacije).