Ne postoji u našem regionu zamršenija i za posvećene istraživače zanimljivija politička scena od one koju imamo u tridesetoavgustovskoj Crnoj Gori. Deluje da je, ukoliko se ne prate svakodnevno i detaljno, nemoguće razumeti šta čini ključne determinante političkih procesa u postđukanovićevskoj eri.
Toj složenosti crnogorske politike ovih dana posebno doprinosi intenziviranje sukoba između predsednika Milatovića i premijera Spajića. Suparništvo ove dvojice političara kulminiralo je povodom prevremenih izbora za odbornike u glavnom gradu Podgorici, koji su zakazani za 29. septembar.
Vanredne izbore u Podgorici izazvao je Jakov. Nakon lokalnih izbora u Budvi i u Andrijevici, na kojima je Spajićev Pokret „Evropa sad” imao slabe rezultate, Milatović je procenio da su brzi izbori u Podgorici prilika za dalje slabljenje političke moći Milojka Spajića. Udružio se s Dritanom Abazovićem i formirao s njim zajedničku izbornu listu u Podgorici očekujući rezultate koji bi dodatno osnažili uticaj samog Milatovića.
Novo stanje teške kohabitacije nekadašnjih saboraca postalo je još vidljivije kad je obelodanjeno da Milatović planira da bude domaćin sledećeg samita Brdo–Brioni, koji bi u Crnoj Gori uskoro trebalo da okupi političke autoritete iz okruženja. Za potrebe organizacije događaja služba predsednika Crne Gore je zatražila dodatna sredstva od crnogorske vlade, ali su premijer i njegov ministar finansija saopštili da Jakov od vlade neće dobiti ni cent dodatnih sredstava.
Usledila je konferencija za medije predsednika Milatovića, potom istog dana konferencija za štampu premijera Spajića. Milatović kritikuje Spajića da srlja iz greške u grešku, da je neozbiljan, neodgovoran, neposvećen poslu i reformama, te da svojim delanjem krnji demokratiju u Crnoj Gori i da se kocka dosadašnjim tridesetoavgustovskim postignućima i evropskom perspektivom države.
Spajić odgovara da se Milatović ne ponaša kao predsednik, već kao čovek koji hoće da upravlja vladom, da ne želi da građanima budu povećane penzije i zarade i da neprekidno pokušava da opstruira vladu u njenom reformskom radu koji Crnu Goru vodi ka EU već do 2028. godine.
Od momenta kad je Milatović napustio Pokret „Evropa sad” navodeći da između Spajića i njega postoje krupne, koncepcijske razlike, Jakov je crnogorskoj skupštini vratio nekoliko zakona na ponovno usvajanje. Time je nedvosmisleno pokazao da će Spajićeva vlada u predsedniku Crne Gore imati oštrijeg kritičara i od onih aktera koji danas čine opoziciju u Crnoj Gori.
U isto vreme i sve druge političke formacije osmišljavaju put ka snaženju svog uticaja u novim okolnostima. Zanimljivo je da je za predstojeće podgoričke izbore registrovano rekordnih trinaest izbornih lista. Na izborima pre dve godine učestvovali su predstavnici osam izbornih lista, a 2018. na podgoričkim izborima bilo ih je deset.
Iako sastavljena od velikog broja stranaka, biračima je do sada kao najkompaktnija predstavljena lista „Za budućnost Podgorice”, čiji temelj čine stranke nekadašnjeg Demokratskog fronta na čelu sa doktorkom Jelenom Borovinić Bojović. Lideri ovih stranaka zaključili su da treba ponoviti pristup koji je primenjen na parlamentarnim izborima 2020, te da je najkorisnije da se u jedan blok okupe stranke koje građani vezuju za srpsku ideju u Crnoj Gori.
Na suprotstavljenom polu, u kojem i dalje dominira Milov DPS, svedočimo mrvljenju ili usitnjavanju političkih grupacija koje će učestvovati na izborima. Milov DPS će na podgoričke izbore ići samostalno. Predstavnici manjih suverenističkih stranaka poput Socijaldemokrata i Liberala napravili su otklon od DPS-a i formirali posebnu listu „Evropski savez”, koji bi trebalo da im obezbedi cenzus.
Bivši Milov premijer Duško Marković osnovao je svoju Stranku evropskog progresa i podgorički izbori će biti prvi na kojima će ta stranka učestvovati. Iz ovog ideološkog polja stranačke politike u Crnoj Gori na izborima će samostalno učestvovati još dve manje grupacije – Crnogorska evropska partija i lista bivšeg ministra pravde Andreja Milovića.
Centralno pitanje kampanje do sada je bilo ko bi mogao da ima najviše šansi da bude izabran za novog gradonačelnika Podgorice. Dva su imena koja se najčešće pominju kao odgovor na ovu dilemu. Jedno je Jelena Borovinić Bojović, koja je predsednica Skupštine grada Podgorice u aktuelnom sazivu, a drugo je Luka Rakčević, koji je prvi na koalicionoj listi za Podgoricu koju su sastavili Abazović i Milatović.
Najglasniji u zagovaranju ideje da gospođa Borovinić Bojović bude gradonačelnica je Milan Knežević. Njegova ideja je da svi tridesetoavgustovski pobednici iz 2020. godine zajednički formiraju novu gradsku upravu u Podgorici, a da kandidata za gradonačelnika predloži najjača izborna lista među njima. Kneževićevo racionalno očekivanje je da će to biti lista „Za budućnost Podgorice”.
Dritan i Jakov predlažu nešto drugačiji put – da se posle izbora proveri ko je taj ko može da obezbedi većinu od trideset glasova, bez obaveze da se prihvati ideja Milana Kneževića o jedinstvenom kandidatu s najubedljivije pojedinačne liste. To je već sada stvorilo posebnu tenziju između ove dve liste, budući da su i Milatović i Abazović zapravo poručili da ih kao jedini kandidat za gradonačelnika interesuje prvi na njihovoj zajedničkoj listi, a to je Luka Rakčević, funkcioner Dritanovog URA.
Samo ovo što je do sada napisano, a što se tiče predstojećih izbora u glavnom gradu Crne Gore pokazuje koliko su komplikovani odnosi i procesi u tridesetoavgustovskoj Crnoj Gori. Ne postoji nikakva dilema da će upravo sukob između Spajića i Milatovića i politički ishod tog sukoba najviše uticati na karakter daljih procesa.
Moj savet svim tridesetoavgustovskim grupacijama, koje ne pripadaju direktno ni jednoj ni drugoj sukobljenoj strani jeste da pokušaju da od sebe politički ne udaljavaju ni Spajića ni Milatovića. Obojica pripadaju velikoj tridesetoavgustovskoj pobedi i obojica mogu i nadalje imati ogromni uticaj na odlučivanje u crnogorskoj politici.
Doktor političkih nauka
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista