Posmatrajući lestvicu ljudskih potreba, nekako je očigledno da u prvi plan izbijaju potreba za komforom, za hedonističkim izležavanjima na plaži, za danonoćnim ispijanjem pića po ugostiteljskim objektima, za popunjavanjem tiketa po kladionicama, za nadogradnjom noktiju i kose po salonima… Kao da mi nismo mi, i kao da ne zivimo u zemlji u kojoj živimo.
U današnjoj muci opstajanja, teglenja krajeva da se nekako spoje, neobično je to što se krpi, spaja, a najviše razdvaja po kafanama. Mestu gde nestaje mrzovolja, glavobolja i onaj novac spremljen za račun za struju. Telefon je plaćen, pokret ruke preko čela i izdisaj olakšanja. Ali opet, nešto tu nije u redu…
Pre nekoliko dana, čekajući u „zmiji“ koja se formirala ispred jednog bankomata, slušala sam razgovor dvoje sredovečnih ljudi koji su se čudili fenomenu „kafića prepunih neradnika“. Razmatrali su njihova zanimanja, karaktere, nasledstva i stanje na računu…čudili se i odmahivali i glavom i rukama.
Nije im jasno u kom su krugu pakla oni zapeli kad ne mogu da se izmigolje iz sopstvenog mučnog života, čak ni presporo, milimetar po milimetar, poput zmije čiji su deo.
Ništa im nije poklonjeno, sve su zaradili teškim radom i trpljenjem. Vazda odgovorni, radni i budni za svaki posao, naporno su sticali mrvicu po mrvicu i pravili od nje hleb na stolu, gradili put do kuće, i blatom, krvlju i istim tim mrvicama, dizali zidove. Poput isposnika posvećeni i strpljivi, stvarali su domove i u njima gajili svoje zaštićene mladunce.
E, onda se setiše… mladunci!
Taj njihov, roditeljskom brigom ogrnut podmladak, postao je onaj čuveni fenomen s početka priče. Kad prođu pored kafića, ne prepoznaju ih zbog naočara i velikih telefona ispred nosa. Ili zbog toga što ni sami ne znaju koga su vaspitali. Nekada im se činilo sve lako „pusti, mama će“, „ostavi, tata će“, a onda su mama i tata ostarili i umesto da im njihove uzdanice pomognu da isprave leđa, još su ih više opteretili, praveći od njih dvogrbe kamile.
Roditelji su napravili veliki propust. Svoje mlade su štitili i propustili da ih nauče da rade, da budu odgovorni, da cene posao, da se trude i istraju kako bi osetili koliko je snage potrebno da se održi dom i porodica. Nisu ih naučili da požele da znaju kako je to kad se na kraju dana vratiš kući umoran, ali zadovoljan jer si obavio svoju dužnost odgovornog i odraslog čoveka.
Tužno je to. Posvetiš vreme, snagu, volju, ceo svoj život, da bi odgojio i vaspitao mlađu verziju sebe, i nadaš se na kraju da ćeš stvoriti bolju, vredniju, lepšu i srećniju osobu, a dobiješ samo razočaranje i stid, šamarčine za oba obraza.
Beše ih sramota što oboje imaju u kafiću po jedno ili dvoje takvih, pa pogledima, prećutno utešiše jedno drugo. I ostaše da stoje u redu, da bi podigli plate i nezahvalnim mladuncima platili račune za telefon, ratu za letovanje i kafu u kafiću.
P. S. Poštovani roditelji, nemojte im platiti račun za telefon, za početak.
