Tri decenije traje političko i moralno slamanje srpskog naroda. Istorija će zabeležiti srpsku borbu za slobodu, pravdu i nacionalno dostojanstvo u naznačenom razdoblju. Kad je počelo ratno razbijanje SFRJ, srpski narod nije pristao na republičke granice već je branio UN pravo naroda na samoopredeljenje. Za takav moralni i patriotski čin bio je kažnjen sadističkim sankcijama – od hleba do sportista. Otpor zapadnom cepanju i ugrožavanju srpskog nacionalnog bića pružan je deset godina. Malo koji narod bi to izdržao. Moralna snaga naroda je demonstrirana uoči i za vreme NATO bombardovanja zbog otimanja pokrajine Kosovo i Metohija. Politički pritisak zapadne koalicije uoči 1999. godine bio je ogroman. Srbija je morala da bira ili da pristane na okupaciju i planirano otimanje KiM ili da se suprotstavi i pokaže snagu svog istorijskog moralnog bića od 1804. do 1999. godine. Delovi zapadne političke elite, medija i intelektualaca koristili su sva sredstva da bi se slomili politički otpor i moralno biće srpskog naroda: progon Srba iz Hrvatske i KiM, haška suđenja, „genocid” u Srebrenici.
Ko je u toj borbi Davida i Golijata koristio istinu, a ko laž? Zapad, razume se, neće priznati da je obilato koristio laži o Srbima; njegovi argumenti su civilizacijski „narcizam”, ekonomsko bogatstvo, tehnologija i vojna sila. Onaj ko drži do vrednosti objektivnog znanja (činjenice i pojmovi) lako će dokazati da je istina o događajima o kojima je reč – na srpskoj strani.
Politička borba protiv srpskog naroda vodi se iz dva tradicionalna i klasična pravca. Jedan je opisani inostrani (zapadni) vidljiv, neskriven i beskrupulozan. Drugi je traženje unutrašnjih aktera koji bi uz pomoć skrivenog i javnog novca finansirali razne akcije protiv legalne i legitimne vlasti u Srbiji. Ko nije video kakva je uloga inostranog novca u rušenju Miloševića, taj je politički daltonista i moralno prazan.
I dvadeset godina posle NATO bombardovanja, nastavlja se podrivanje demokratskog poretka zbog zapadne želje da upodobi vlast po svojoj volji. Nije u pitanju samo političko rovarenje po Srbima već i ponovni ili neprestani moralni ispit našeg naroda. Na dnevnom redu je NVO sektor u Srbiji koji broji oko 38.000. Osnivaju se zbog raznih ciljeva građanskog društva, finansiraju se iz domaćih i inostranih izvora. Sa stanovišta nacionalnog i ličnog morala pažnju privlače one NVO koje se pod raznim građanističkim imenima aktivno bave ostrašćenom političkom „kritikom” demokratske vlasti, a sve pod kapom „razvoja demokratije u Srbiji”.
Moralni ispit građana Srbije ogleda se u tome da li je otporan prema ovom zlu političke korupcije. Tačno, korupcije! Kao što se koverta novca daje državnom službeniku da učini neku korist davaocu, tako i za strani novac treba učiniti nešto za smenu izabrane vlasti i pritom činiti dobro strancu, a protiv nacije kojoj rođenjem pripadaš. Pitanje je za istraživače morala: kakav je to vaspitni, socijalni, idejni sklop čoveka koji je spreman da za tuđ novac razara (ili potkazuje) domaće političke institucije i ličnosti?
Planeri svetske vladavine pošli su od pretpostavke da će političko preoblikovanje Srbije uz pomoć novca NVO omogućiti ostvarenje bar dva cilja: da će se lako kupiti oni koji su lakomi na novac, a oskudni u dostojanstvu, da će uticati na političku volju naroda. Njihova strategija se oslanjala na klasični izbor između hleba i dostojanstva. Hleb je simbol životne nužnosti i čovek će u suočenju s opstankom uvek pre prihvatiti parče hleba nego vrednost slobode i dostojanstva. Te vrednosti su teško breme i u uslovima kad hleba ima i napretek. One nose u sebi odgovornost za posledice koje svako dostojanstveno ponašanje donosi. Ponos i čast su takva moralna osećanja koja svojom snagom neretko mogu potisnuti potrebu za hlebom. Kakva bi bila politička istorija sveta da je nekim slučajem hleb uvek bio iznad dostojanstva čoveka?
Strani novac ne uspeva da moralno slomi srpski narod. Odgovor za neuspeh političke i moralne korupcije protiv Srba treba potražiti u onim vrednostima kojima se oblikuje smisao postojanja nacionalne zajednice. Srpska kultura dala je velika naučna imena koja su se bavila proučavanjem nacionalnog karaktera, nacionalne duše ili etnopsihologije. Sa stanovišta teme koju ovde razmatramo, dovoljno je podsetiti na duboka zapažanja srpske karakterologije u delu Jovana Cvijića. Ovaj umni čovek nauke utvrdio je da se Srbi u svom životu prevashodno drže moralnih i duhovnih vrednosti, a da materijalni motivi imaju drugorazredni značaj. „U svojim se akcijama”, veli Cvijić, „Srbi obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda.”
Niz istorijskopolitičkih i saznajno-umetničkih ostvarenja i događaja u srpskoj istoriji može se upravo razumeti u ključu Cvijićevog suda. Mogli su Srbi mirno robovati pod Turcima i čekati da ih neko iz prosvećene Evrope oslobodi, ali nisu tako postupili već su žrtvovali živote zarad nacionalnog dostojanstva i slobode. Taj „neograničeni duh požrtvovanja i samoodricanja” (Cvijić) može da nam pomogne u razumevanju savremenih srpskih borbi i otpora.
Činjenica je da vrednosti nacionalnih zajednica nisu iste, da neki narodi primaju žrtvu i samoodricanje zarad očuvanja svog dostojanstva, a drugi su meki kao testo u tom pogledu. Nekim narodima je najvažnija vrednost dostojanstva: „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovjeka”, kaže srpski stih.
Naučni savetnik
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista