FELJTON – PARTIJA KONTROLIŠE IZBORE ZA USTAVOTVORNU SKUPŠTINU: U Srbiji je, sa izbornih spiskova, izbrisano 194.158 birača

POKUŠAJI opozicionih stranaka da na osnovu Deklaracije o slobodnoj Evropi usvojenoj na Krimskoj konferenciji, obezbede podelu vlasti sa KPJ nisu dali nikakvog rezultata.

Privremena vlada, u kojoj je deo opozicionih stranaka učestvovao, bila je suštinski potčinjena Politbirou CK KPJ. Privremena narodna skupština nije promenila program i sastav AVNOJ-a čijim je transformisanjem nastala. Političke partije su jedino uz oslon na inostranstvo obezbeđivale svoj opstanak. Građanski političari bili su ljudi bez uticaja u političkom životu zemlje. Nominalno uključeni u aparat vlasti oni nisu bili u mogućnosti da vlast vrše u skladu sa svojim političkim ubeđenjima niti da na vođenje unutrašnje i spoljne politike utiču svojim političkim idejama. Slobodna razmena političkog mišljenja je sasvim izostala.

Izbori za Ustavotvornu skupštinu održani su 11. novembra 1945. godine. Politička kampanja, koja je prethodila izborima, odvijala se pod apsolutnom kontrolom KPJ. U njoj nije bilo mesta za političke oponente. Narodni front je nastupao kao organizacija koja izražava „jedinstvo političke misli” naroda Jugoslavije. Srbija je bila jedina federalna jedinica u novoj Jugoslaviji u kojoj su bile uspostavljene dve izborne liste.

Političke grupacije koje nisu pristupile Narodnom frontu suštinski su izgubile pravo učešća u političkom životu. Doneto zakonodavstvo omogućilo je da sa izbornih spiskova, prema zvaničnim podacima, bude brisano 194.158 birača (2,3%).

PARTIJA  je zahtevala apsolutnu lojalnost od svih političkih grupa uključenih u Narodni front. I pojedini građanski političari su bili ubeđeni da saradnja u Narodnom frontu obezbeđuje političku budućnost njihovim partijama. Predstavnici Republikanske partije su u okviru Narodnog fronta agitovali za demokratiju, federativno uređenje i republikanski oblik vlasti. Vođe Samostalne demokratske partije su Narodni front označavale garantom borbe protiv diktature i zagovornikom agrarne reforme, nacionalne ravnopravnosti, federativnog uređenja države. Narodna seljačka stranka je sve političke oponente koji su ostali izvan Narodnog fronta označavala „unutrašnjim emigrantima”. Ta partija je od svih učesnika u političkom životu zahtevala da im Narodni front bude „važniji od vlastite stranke ili ličnosti”. Svim članicama Narodnog fronta „preporučen” je zajednički propagandni nastup i izbegavanje međustranačkih sukoba. Razobličavanje „neprijateljske” delatnosti opozicije i ruženje njenih prvaka („reakcija”, „neprijatelji”, „izdajnici”, „peta kolona”, „mračnjaci” „stare snage”) imalo je značajno mesto u izbornoj agitaciji.

Demokratska stranka, radikali i zemljoradnici su protestovali protiv partijske svemoći i jednopartijske diktature, „rđavih političkih zakona”, gušenja javne reči i demokratskih sloboda (na jedan list opozicije dolazi 130 listova Narodnog fronta), oduzimanja biračkog prava velikom broju građana Srbije, načina organizovanja izbora, monopola na „patriotizam”, različitih pritisaka koji su karakterisali izbornu kampanju, poništavanja temeljnih vrednosti građanskog društva. Po njihovom mišljenju Ustavotvorna skupština, izabrana na nelegalnim izborima, nije mogla imati pravo i autoritet da rešava složena državnopravna pitanja niti nagomilane probleme.

Ograničavanje slobode delovanja opozicionih stranaka, njihovo svesno „razbijanje”, dezavuisanje i uništavanje (primer razbijanja jezgra Demokratske stranke, sazivanja Konferencije sreskih delegata Demokratske strašse, označavanje Grolove grupe za „disidentsku” i „manjinsku” u samoj partiji, forsiranje „malo znanih” i „nepriznatih” kandidata sumnjivog morala i velikih ambicija), nepoštovanje odredaba postojećih zakona o slobodi štampe, zbora i dogovora, uskraćivanje prava stanovništvu da glasa po svojoj volji i savesti bili su još neki od razloga. Tim razlozima stranke udružene demokratske opozicije pravdale su svoje nepostavljanje izborne liste i odustajanje od učešća na izborima.

U TOKU letnjih meseci 1945. bio je prisutan pojačani pritisak opozicionih stranaka i Zapada na vlast u Jugoslaviji. Centar unutrašnjeg otpora jednostranačkoj vlasti  činili su građanski političari u Srbiji. Potsdamska konferencija je podstakla brže popunjavanje AVNOJ-a nekompromitovanim građanskim političarima. Pod pritiskom Zapada formiran je u leto 1945. Komitet ministara za proučavanje zakona i proširenje AVNOJ-a, ali u njemu Milan Grol i grupa građanskih političara nije uspela da realizuje svoje poglede na buduće zakonsko uređenje zemlje. Podjednako neuspešan je bio i pokušaj Petra II Karađorđevića da povlačenjem ovlašćenja datih kraljevskim namesnicima izazove krizu režima i isprovocira intervenciju Zapada. Oštri politički nastupi V. Čerčila kojima je na Potsdamskoj konferenciji tražio osudu „fašističkog režima” u Beogradu nisu imali podršku SAD i SSSR-a. Zapad je bez uspeha nastojao da izdejstvuje odlaganje izbora i slobodno delovanje političkih partija. Građanski političari iz emigracije (Sl. Jovanović, J. Banjanin, M. Gavrilović, V. Vilder i drugi) u posebnom Memorandumu dostavljenom 10. septembra 1945. na Konferenciji ministara inostranih poslova velikih sila u Londonu tražili su osudu strahovlade KPJ, sprečavanje izbijanja novog građanskog rata, obrazovanje vlade sastavljene od predstavnika demokratskih partija koja bi uspostavila kontrolu izbora, slobodno izjašnjavanje o obliku državnog uređenja i ustrojstvu institucija vlasti, upućivanje u Jugoslaviju savezničke misije koja bi održavala red i formirala nepolitičku armiju i policiju. Sve je to uticalo na klimu u kojoj su održani izbori.

Apstinencija opozicionih stranaka nije omela izbore. U odnosu na poslednje izbore u Kraljevini Jugoslaviji, biračko telo je uključivanjem više kategorija građana (vojnici, žene, omladina sa navršenih 18 godina) skoro dvostruko uvećano. Od ukupno upisanih 8.383.455 glasača na izbore je izašlo 7.432.469. ili 88,66%. U celoj državi bilo je istaknuto devet zemaljskih izbornih lista, od toga u Srbiji dve (lista Narodnog fronta Srbije sa nosiocem dr Sinišom Stankovićem, predsednikom Narodne skupštine Srbije i pripojena zemaljska kandidatska lista Narodnog fronta Srbije sa nosiocem Jašom Prodanovićem, ministrom za Srbiju u Privremenoj vladi DFJ). Prisustvo pojedinih građanskih političara na listama Narodnog fronta bilo je u funkciji stvaranja poželjne propagandne slike o tolerantnosti i demokratičnosti režima. Rad izbornih komisija bio je pod apsolutnom kontrolom KPJ. Za kandidate Narodnog fronta glasalo je 6.725.047 glasača (90,44%), dok je u kutijama bez liste („ćorave kutije”) prebrojano 707.422 kuglica (9,52%). Prema zvaničnim podacima u Srbiji je od ukupno upisanih 2.423.099 birača glasalo 1.867.701 ili 77,16%. Kandidatima Narodnog fronta poverenje je poklonilo 1.654.545 glasača (88,59%), a za „kutiju bez liste” se odlučilo 213.156 birača (11,41%). Od ukupno registrovanih 977.276  birača u Vojvodini je na izbore izašlo 901.040 ili 92,20%. Za listu Narodnog fronta glasalo je 769.482 glasača (85,40%), a za kutiju bez liste 131.558 (14,60%). Na Kosovu i Metohiji od ukupno registrovanih 322.803 birača glasalo je 315.312 (97,69%). Lista Narodnog fronta je dobila 305.148 glasova (96,78%) dok je u kutiju bez liste spušteno 10.164 kuglica (3,22%). Izborna pobeda Narodnog fronta, nezavisno od načina na koji je izvojevana (pritisak i teror nad političkim neistomišljenicima, uskraćivanje izborne kampanje, gušenje opozicione štampe), davala je mogućnost KPJ da formalno pristupi „rešavanju” već unapred rešenog pitanja o obliku vladavine u Jugoslaviji.

AUTORITET KOMUNISTA

POKUŠAJI opozicionih prvaka u Privremenoj vladi i Privremenoj narodnoj skupštini da „krimske preporuke” (Deklaracija o slobodnoj Evropi) tumače kao podelu vlasti sa komunistima nisu dali nikakvog rezultata. Izložene žestokom pritisku vlasti opozicione partije nisu uspele da formiraju Front opozicionih građanskih snaga. Istupanje građanskih političara iz Vlade i Skupštine nije poljuljao autoritet KPJ.