U DEMOKRTSKOJ federativnoj Jugoslaviji i njenim federalnim jedinicama Jugoslovenski Narodno-oslobodilački fronta je predstavljao političku osnovu nove vlasti.
ISTORIJA Kralja Petar II i Ivan Šubašić U londonu, Foto Vikipedija
Svojom aktivnošću JNOF je ispunjavao celokupni politički prostor, okupljao sve patriotske snage u borbi protiv okupatora, sputavao aktivnost klera, gušio delatnost političkih stranaka i svodio ih na nemoćna i neuticajna stranačka vođstva, podsticao ubrzanu diferencijaciju njihovog članstva, nadzirao celokupni politički, ekonomski, kulturni i uopšte, društveni život. Dominantnu ulogu u JNOF imala je KPJ. Za nju je Narodni front predstavljao masovnu organizaciju putem koje je, kao kakve „transmisije”, realizovala svoj partijski program.
Za političke partije građanske opozicije JNOF je bio simbol jednopartijske diktature. U pitanjuje bila organizacija koja je svojom masovnošću i višestranačkom strukturom zamagljivala sliku o jednopartijskom karahsteru vlasti. JNOF je bio svojevrsni „ventil” za političko ispoljavanje masa koje nisu bile pod okriljem KPJ. Struktura organizacije zadržala je jasno federativno obeležje. Federativne jedinice davale su potpredsednike Narodnog fronta, bile predstavljene u njegovom sekretarijatu, davale predstavnike u plenumu, birale delegate za kongrese, popunjavale mesta u Saveznom odboru.
Od prvog trenupsa primetno je preplitanje državnih i partijskih funkcija, paralelizam kompetencija, personalno srastanje KPJ i vlasti. Rukovodeća uloga u vlasti i masovnim organizacijama pripadala je KPJ. Partija je u svojim rukama koncentrisala celokupnu personalnu politiku u državi. Sve značajne odluke donosio je Politbiro CK KPJ a sprovodila nadležna partijska i državna tela. Samim tim odluke savezne i federalnih vlada, Privremene narodne skupštine i skupština narodnih republika, rukovodećih tela masovnih organizacija na saveznom i republičhsom nivou bile su formalne prirode.
Tendencija ubrzane birokratizacije, koja je zahvatila KPJ i vlast, presudno je uticala da masovne organizacije počnu da gube obeležja političkih organizacija i postanu pomoćni aparat vlasti. Partija je ispoljavala nemilosrdnost prema svakom pokušaju građanskih političara da iskažu svoju samostalnost, postanu subjekt u političkom životu, uspostave ravnopravni partnerski odnos u Narodnom frontu.
NEZADOVOLjSTVO monarha zahtevom da na namesnike prenese svoje vladalačke prerogative u voćenju spoljne politike bilo je ignorisano. Salonski državni udar učinjen opoazivanjem poverenja predsedniku vlade i poništavanjem Sporazuma Tito -Šubašić iz januara 1945, bio je samo neuspeli monarhov pokušaj suprotstavljanja „tihoj abdikaciji” na koju ga je prinudila realna politika Velike Britanije u Jugoslaviji.
Očekivanja da će monarhov postupak izazvati krizu u Jugoslaviji nisu, kako se pokazalo, bila realna. Februara 1945. Sporazum Tito – Šubašić potvrdila je Krimska konferencija. Podjednako neuspešan je bio i pokušaj opoziva namesnika i jednostranog otkazivanja Sporazuma iz avgusta 1945. koji je usledio kao reakcija na govor Josipa Broza na Osnivačkom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije. Činjenica da se to dogodilo u vreme Trećeg zasedanja AVNOJ-a svedoči o nastojanjima monarha da izazove veće interesovanje Zapada za dogaćaje u Jugoslaviji.
Pripadajući tipu levice, formiranom na kraju Prvog svetskog rata, Komunistička partija Jugoslavije bila je partija revolucionarne akcije, što je odrećivalo njen program, metode u radu, broj članova, organizaciju preko koje je sprovodila svoje ideje i širila uticaj. U poslednjim godinama rata i prvim mesecima mira, u rukama KPJ našla se celokupna vlast (izvršna, vojna, upravna, sudska). Partija je zadržala svoju kadrovsku organizaciju i, po osloboćenju i osvajanju vlasti, nastavila da živi i radi ilegalno i konspirativno.
RADILO se o pokretu koji je bio „politički opijen”, jer je od jedne brojno male partije, osućene od Kominterne neposredno pred Drugi svetski rat kao „leglo imperijalističkih špijuna” izrastao u diva (141.000 članova 1945.) i stao uz bok SKP(b) kao najznačajniji faktor u evropskom komunističkom pokretu, najdosledniji „antiimperijalistički” eksponent prema Zapadu, revolucionarno-demokratski centar za Balkan – moćan i sposoban da širi svoje ideje, da ih nameće – što je svojstveno svakoj autentičnoj revoluciji.
Od svoga članstva i funkcionera KPJ je tražila idejnu borbenost, privrženost NOB-u i revoluciji, spremnost da sprovodi partijski program, odanost Jugoslaviji kao državi.
Sa naglašenom agresivnošću KPJ je svuda isticala svoj legitimitet borbene antifašističke snage. Izgraćena na principu demokratskog centralizma, s prevlašću centralističke komponente u svim pitanjima od opštejugoslovenskog i mećunarodnog značaja, KPJ se 1945. javljala kao glavni kohezioni faktor u jugoslovenskoj državi. Josip Broz se zalagao za „demokratsku federativnu Jugoslaviju” i nacionalnu politiku izraženu sloganom „bratstvo – jedinstvo”. PARTIZANSKO jugoslovenstvo, kao vid internacionalističke politike KPJ, bilo je u prvim posleratnim godinama temelj političkog i nacionalnog jedinstva. Jugoslovenska država je izgraćivana kao čvrsta i jedinstvena država. Jedinstvena Jugoslavija obezbećivala je vladajuću poziciju KPJ i njenu jednopartijsku diktaturu.
Država je, po svojoj suštini, bila centralizovana i partijska. Njom se upravljalo iz jednog centra- Politbiroa CK KPJ. Sve inicijative koje su stizale iz federalnih jedinica u Politbirou su dobijale svoj konačni oblik. Jugoslovenska federacija bila je tih prvih posleratnih godina lažna federacija. Kruti federalizam je, uz politički monopol i partijski centralizam, odgovarao politici etatizacije svojine i administrativnoj integraciji države u svim sferama društvenog života. Koncept državnog federalizma nije značio i partijski federalizam. Broz se suprotstavljao idejama da „svaki u svom okviru stvara jednu snažnu federalnu jedinicu”. „Mi stvaramo jednu državu Jugoslaviju u kojoj svaki narod ima svoja prava i potpunu ravnopravnost”. On je komuniste smatrao „sponom” koja, uz ostalo, sprečava razdore. „Oni moraju biti elemenat koji će ujedinjavati sve u jednu celinu”.
Struktura jugoslovenske države koju je proklamovao AVNOJ bila je za komuniste nepromenljiva i neprikosnovena. Sazivanje Ustavotvorne skupštine KPJ je smatrala formalnim činom koji treba da sankcioniše tekovine NOB-a i potvrdi već u praksi oživotvoren model jugoslovenske federacije.
AFIRMACIJA NOVIH NACIJA
ZAKON o Ustavotvornoj skupštini, donet krajem avgusta 1945, prejudicirao je oblike federalnog urećenja i ograničavao suverenost Konstituante. Federalna struktura Jugoslavije smatrana je izrazom uspešnog rešavanja nacionalnog pitanja u ratu i revoluciji. Uspostavljanje pojedinih federalnih jedinica bilo je praćeno afirmacijom mladih nacija i isticanjem njihovih nacionalnih individualnosti i posebnosti. Ideja o dve srpske federalne jedinice — Srbiji i Crnoj Gori, nije imala podršku KPJ.