VOJNI uspesi, promena međunarodne situacijei porast međunarodnog uticaja presudno su uticali da narodnooslobodilački pokret bude konstituisan na nivo države, koja je ponela neformalni naziv „demokratska federativna Jugoslavija”.
FORMALNOST Milan Grol je u novoj vladi trebalo da predstavlja Srbiju , Foto Vikipedija
Međunarodno priznanje revolucionarnih promena zahtevalo je da KPJ prihvati kompromis i, kao nesumnjivi ustupak, u strukturu nove vlasti inkorporira neke monarhističke ustanove (Namesništvo), pristane na formiranje mešovitih tela (Privremena vlada DFJ, Privremena narodna skupština), saglasi se sa postojanjem višestranačke političke strukture. Pristanak na date ustupke bio je motivisan procenom da razvoj događaja nagoveštava konačnu pobedu narodnooslobodilačkog pokreta i ubeđenjem da KPJ ima snage da najveći deo savezničkih uslova modifikuje, neutrališe ili sasvim ignoriše.
U partijskom vrhu je preovlađivalo mišljenje da u sistemu vlasti uspostavljenom u ratu Namesništvo, sa svojim skromnim ingerencijama, ne može igrati značajniju ulogu ni na spoljnopolitičkom ni na unutrašnjepolitičkom planu. Stečeno iskustvo govorilo je da treba učiniti personalne ustupke prilikom formiranja zajedničke vlade, popustiti u stvarima formalne i proceduralne prirode oko formiranja Privremene narodne skupštine, deklarativno manifestovati toleranciju i poštovanje drugačijeg političkog stava i opredeljenja, taktički pristati na ustupke koji se nisu mogli izbeći ali, u suštini, biti nepopustljiv u ostvarenju svojih namera, realizaciji ideoloških ubeđenja, kontroli celokupnog političkog i društvenog života.
Na drugoj strani bio je pokušaj zapadnih država (Velika Britanija i SAD) da političkim manevrom spasu svoje političke pozicije na Balkanu, obezbede ustavni kontinuitet Jugoslavije, za neko vreme odlože konačno rešenje jugoslovenskog pitanja, bez otvaranja građanskog rata izvrše prenos vlasti na novi politički subjekt, učine sve da on izgubi od svoje revolucionarne militantnosti, primoraju ga da deli vlast sa umerenijim političkim snagama građanstva.
U MESECIMA koji su sledili nakon zasedanja Veloke antifašističke narodnooslobodilačke skupštine (9—12. novembar 1944) intenzivno je izgrađivana struktura državne vlasti u Jugoslaviji i Srbiji. Već 1. decembra 1944. doneta je Odluka o ustrojstvu i poslovanju narodnooslobodilačkih odbora. Tim aktom uspostavljena je opšta organizacija narodne vlasti. Kao osnovni izvor celokupne vlasti istaknut je „narod”.
Privremena vlada DFJ osnovana je 7. marta 1945. Njenim formiranjem prestao je dotadašnji paralelizam vlada. Primetno se trudeći da ne iskazuju svoj partijski status, sve ključne resore u vladi držali su predstavnici KPJ. Josip Broz je bio predsednik Privremene vlade DFJ, Edvard Kardelj je bio potpredsednik i ministar za Konstituantu, Milovan Đilas je bio na čelu Ministarstva za Crnu Goru a Rodoljub Čolaković za Bosnu i Hercegovinu. U rukama komunista bili su i resori industrije, saobraćaja, spoljne trgovine, rudarstva, prosvete, finansija, unutrašnjih poslova. Za komuniste učešće građanskih političara u vladi nije značilo podelu vlasti sa tom političkom grupacijom.
Uključivanje dela građanskih političara (posebno Milana Grola) u Vladu bilo je ustupak Britancima ali je Broz u tome video i šansu „razbijanja bloka srpske reakcije” i stavljanja pod kontrolu (izolaciju) najuticajnijih političkih oponenata. Kao ličnost od ugleda i autoriteta Milan Grol je u novoformiranoj vladi DFJ trebalo da reprezentuje Srbiju i da svojim prisustvom eliminiše kritike građanskih snaga iz Srbije da Vlada nije reprezentativna, da ne predstavlja Srbiju, da je produkt „zavere protiv srpskog naroda”, da njene odluke ne obavezuju Srbiju. Konačan sastav Vlade bio je zasnovan na vlastitim procenama KPJ i nije bio posledica „konsultovanja” sa SSSR-om.
ČINjENICA da su Vladu DFJ sačinjavali i građanski prvaci različitih političkih opredsljsnja (Milan Grol — Demokratska stranka; Ivan Šubašić i Juraj Šutej — Hrvatska seljačka stranka; Sava Kosanović — Samostalna demokratska stranka; Jaša Prodanović — Jugoslovanska rspublikanska stranka; Edvard Kocbek — nekadašnji hrišćanski socijalista; Frane Frol i Zlatan Sremec — član HSS koja js pristupila JNOF-u; Josip Smodlaka i Vasa Čubrilović — javni radnici i bivši političari) nije bitnije uticala na njenu delatnost.
Celokupna spoljna i unutrašnja politika DFJ, nezavisno od fiktivne podele resora, bila je u rukama KPJ. Tim resorom upravljali su Josip Broz i Edvard Kardelj iako je zvanično spoljnu politiku vodio Ivan Šubašić. Frane Flor, 3latan Sremec i Edvard Kocbek, nezavisno od svojih političkih opredeljenja, bili su pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta. Jaša Prodanović je „sledio” liniju JNOF-a. Sava Kosanović je smatran „napredno orijentisanim” političarem. Pouzdanim članovima Vlade smatrani su Josip Smodlaka i Vasa Čubrilović. Milan Grol je u Vladu ušao po želji Britanaca, a napustio ju je posls Potsdamske konferencije (20. avgusta 1945).
Delatnost Privremene vlade DFJ definisana je Deklaracijom od 9. marta 1945. U njoj je Vlada odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a proglasila osnovom svoga „konstruktivnog rada”. Vlada je izrazila mišljenje da Jugoslavnja nije „slučajna tvorevina nego istorijska nužnost” i „životna potrsba” njenih naroda.
ZAŠTITA nacionalnih teritorija, negovanje ravnopravnosti i bratstva jugoslovsnskih naroda, očuvanje „demokratskih prava” građana izvojevanih u NOB-u, sprovođenje slobodnih izbora za Ustavotvornu skupštinu smatrani su osnovnom dužnošću. „Prelazna situacija” u kojoj se Jugoslavija nalazila nije bitnije umanjila „revolucionarno-demokratsku notu” koju je program iskazivao. Takvi stavovi tumačeni su od građanskih prvaka kao „ublažavanje” partijske politike, promena sistema uspostavljenog u NOB-u, nagoveštaj spremnosti za podelu vlasti.
Dragoljub Jovanović je smatrao da je to nagoveštaj „prevođenja dela oslobođenja iz vojne oblasti na političko, privredno i socijalno polje”. Milan Grol međutim u njemu nije prepoznavao akt sa demokratskim sadržajem. U demokratskoj štampi javno je ukazivano na iluziju Zapada da obrazovanjem Vlade nastupa „treće stanje” koje nagoveštava promenu prirode uspostavljene vlasti. Za KPJ stanje uspostavljeno formiranjem vlade DFJ bilo je privremena i prolazna faza u razvitku jugoslovenske revolucije, uslovljena pragmatičnim razlozima spoljnopolitičke i unutrašnjepolitičke prirode.
O kontinuitetu uspostavljenom sa politikom NKOJ-a ubedljivo je govorio programski stav da konstruktivnu osnovu vlade čine „nacionalne demokratske tekovine naših naroda” formulisane na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Preuzeta obaveza o proširivanju građanskih sloboda (lična sloboda, sloboda veroispovesti, sloboda govora, štampe i udruživanja) ostale su samo deklarativne prirode. Pa ipak, i pored svega, SSSR je Deklaraciju Privremene vlade ocenjivao kao „ne sasvim zadovoljavajuću” i „bezbojnu”.
PRELAZNI KARAKTER
PRIVREMENA vlada DFJ formalno je imala koalicioni karakter ali je, suštinski, u pitanju bio kompromis učinjen od strane KPJ sa namerom da zadobije međunarodno priznanje. Osnov sporazuma koji je iznedrio Privremenu vladu bio je međuarodne prirode. Prelazni karakter državne uprave samo je formalno ličio na državno-pravni provizorijum iz godina 1918—1921. Vlada je bila najviši izvršni organ DFJ i osnovni zakonodavni faktor ali, i pored toga, retko se sastajala tako da su državni poslovi obavljani preko narodnooslobodilačkih odbora, zemaljskih antifašističkih veća, Jugoslovenske armije i njenih struktura, Odeljenja za zaštitu naroda (osnovana 13. maja 1944) i, posebno, Politbiroa CK KPJ, koji je upravljao svim važnim poslovima.