POČETAK 1945. godine Sandžak je dočekao sa nepotpuno izgraćenim statusom posebne političko-teritorijalne jedinice van okvira Srbije.
Novi Pazar u poratnim godinama, Foto “Vikipedija”
Na prostoru 8 srezova (površine 7.100 kvadratnih kilometara i sa oko 245.000 stanovnika) funkcionisao je gotovo zakruženi i izgraćeni politički sistem (oblasni organi vlasti, vojnopozadinski organi, oblasne vojne jedinice, društvenopolitičke institucije, partijska organizacija).
Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog osloboćenja Sandžaka, iako formalno nikada nije preraslo u vrhovnu instituciju vlasti, bilo je birano kao političko telo sa atributima i nadležnostima koje je, otprilike, imao AVNOJ pre svog Drugog zasedanja. Njegov Izvršni odbor, podeljen po resorima (upravni, privrednofinansijski, prosvetni, zdravstveni, agitaciono-propagandni, verski, socijalni), vršio je značajne funkcije vlasti u javnom životu.
Složena verska i nacionalna struktura stanovnika Sandžaka bitno je uticala na donošenje konačne odluke o njegovom statusu. Muslimansko stanovništvo je insistiralo na posebnosti i nedeljivosti Sandžaka smatrajući da bi, ostvarivanjem autonomije u okviru Demokratske Federativne Jugoslavije, izbeglo „cepanje” oblasti i sopstveno versko i nacionalno „podvajanje”. Srpsko stanovništvo je insistiralo na celovitosti Sandžaka ali i na prisajedinjenju oblasti federalnoj Srbiji. Oblasni komitet KPJ za Sandžak je, takoće, iskazivao želju da oblast bude sačuvana kao celina. Strukture vlasti u Crnoj Gori smatrale su samostalnost Sandžaka „prelaznim” stanjem i nastojale da njegovim pripajanjem Crnoj Gori ta federalna jedinica ekonomski ojača. U CK KPJ je postojala svest o ekonomskoj i političkoj neodrživosti Sandžaka kao federalne i autonomne jedinice. U skladu sa tim Predsedništvo AVNOJ-a i NKOJ su, između više rešenja — celoviti Sandžak u okviru DFJ; pripajanje nepodeljene oblasti Srbiji ili Crnoj Gori; ukidanje Sandžaka kao političke zajednice i njegova podela između Srbije i Crne Gore, prednost dale poslednjem.
KONAČNU odluku o statusu oblasti najavilo je direktivno pismo Predsedništva AVNOJ-a od 21. februara 1945, upućeno Izvršnom odboru AVNO Sandžaka. U pismu je istaknuta potreba „hitnog rešenja pitanja statusa Sandžaka u našoj federalnoj zajednici”. S obzirom na konačno oslobođenje Srbije, Crne Gore i Sandžaka i potrebu da se pre sazivanja Ustavotvorne skupštine privremeno odrede granice šest federalnih jedinica, Predsedništvo AVNOJ-a je nalagalo Izvršnom odboru ASNO Sandžaka da do 15. marta 1945. sazove zasedanje AVNO Sandžaka sa ciljem „da odredi status Sandžaka u federalnoj Jugoslaviji na sledeći način: Uzimajući za osnovnu granicu između Srbije i Crne Gore kako je ona bila utvrđena posle Balkanskog rata u 1912. godini, AVNO Sandžaka doneće odluku da se povrati stanje od 1912. te da se delovi Sandžaka vrate Srbiji odnosno Crnoj Gori, to znači, prema granici od 1912. da Srbiji pripadaju srezovi: Pribojski, Zlatarski, Mileševski, Sjenički, Deževski i Štavički, a Crnoj Gori srezovi: Pljevaljski sa bivšim Boljaničkim, Bjelopoljski sa bivšim Lozanskim i Beranski sa bivšim Rožajskim”. Izvršni odbor AVNO Sandžaka je obavezan „da izvrši sve potrebne političke pripreme” kako bi zasedanje „sa uspehom izvršilo” postavljeni zadatak. Direktivno pismo je isticalo da će odluke AVNO Sandžaka, u sporazumu sa ASNO Srbije i ASNO Crne Gore, u delo sprovesti Predsedništvo AVNOJ-a. Zahtevano je da nakon zasedanja „Vašeg Veća” prestane postojati AVNO Sandžaka, prestane funkcionisati Izvršni odbor i budu sprovedeni izbori poslanika za ASNO Srbije i ASNO Crne Gore.
U obrazloženju, koje je bilo sastavni deo direktivnog pisma Predsedništva AVNOJ-a, istaknuto je da u vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a i projektovanja šestočlane jugoslovenske federacije, nije bilo moguće utvrditi granice meću federalnim jedinicama. Time je objašnjavana činjenica da je u Sandžaku delovao AVNO Sandžaka, sa svojim izvršnim odborom kao vrhovnim organom vlasti, „mada se smatralo da nije bilo pravilno što je u Sandžaku obrazovano Zemaljsko veće, kao što je slučaj u federalnim jedinicama, umesto oblasnog veća”. Autonomno rešenje pitanja Sandžaka označavano je kao ekonomski neodrživo, „izlišno i neracionalno drobljenje srpske i crnogorske celine kao i Jugoslavije uopšte”. Podjednako neprihvatljivim smatrano je i rešenje po kome bi Sandžak trebalo konstituisati kao autonomnu oblast „zato da bi muslimani bili u jednoj jedinici”. Ideje o pripajanju Sandžaka Srbiji ili Crnoj Gori odbacivane su uz argumentaciju da oblast nema „nacionalnu podlogu” i da pripada i Srbiji i Crnoj Gori. Uz istorijsku argumentaciju za podelu oblasti u diskusiji su navođeni razlozi političko-ekonomske i geografske prirode, tj. prirodna gravitacija pojedinih srezova Srbiji i Crnoj Gori.
ZAKLjUČAK Predsedništva AVNOJ-a o likvidaciji Sandžaka kao zasebne pokrajine formalno je sprovela u delo skupština AVNO Sandžaka. Skupština se sastala 29. marta 1945. godine i donela važnu odluku da „srezovi Pribojski, Mileševski, Zlatarski, Sjenički, Deževski i Štavički pripadnu federalnoj Srbiji a srezovi Pljevaljski (sa bivšim Boljaničkim) i Bjelopoljski (sa bivšim Lozanskim) Crnoj Gori”. Potvrđujući odluku o podeli Sandžaka Skupština je- posebno istakla da tokom svoga postojanja (AVNO Sandžaka je osnovan 20. 11. 1943) nikada nije postavila zahtev ,;za poseban položaj Sandžaka u budućoj državi”. Skupština je donela odluku da se AVNO Sandžaka „odmah raspusti”, da većnici srezova koji su ušli u sastav Srbije „odmah održe skupštinu i izaberu privremeni okružni izvršni narodnooslobodilački odbor, da Izvršni odbor AVNO Sandžaka prestane da funkcioniše. AVNO Sandžaka je, istovremeno uputilo molbu Predsedništvu AVNOJ-a, ASNO Srbije i ASNO Crne Gore da njene odluke sprovede. Odluka Skupštine AVNO Sandžaka od 29. marta 1945. značila je kraj postojanja Sandžaka kao samostalne oblasti. Dan kasnije, 30. marta 1945, osnovan je novopazarski okrug.
Pravni položaj Sandžaka konačno je potvrđen Rezolucijom Trećeg zasedanja AVNOJ-a. Tim aktom, koji je, u suštini, bio samo potvrda odluke ASNO Sandžaka od 29. marta 1945, Sandžak je definitivno izgubio u ratu stečeni politički subjektivitet i prestao da postoji kao regionalno-politička jedinica.
U MESECIMA koji su sledili nakon Drugog zasedanja AVNOJ-a politički položaj Vojvodine nije bio rešen. Osetljivo pitanje kome pripada Vojvodina nije otvarano iz krajnje pragmatičnih razloga. Iz nastupa najviših predstavnika partije i nove vlasti (J. B. Tito) mogao se razaznati politički stav da Vojvodina treba da dobije „najširu autonomiju” ali ne i to kojoj će federalnoj jedinici biti priključena i u kom teritorijalnom obimu.
Demagoški je isticano da će to pitanje „rešiti sam narod” kada se posle rata bude rešavalo „o definitivnom urećenju”. Iz dostupnih dokumenata ipak je sasvim vidljivo da se o Vojvodini nije razmišljalo kao autonomiji direktno vezanoj za jugoslovensku federaciju, već kao o delu neke federalne jedinice. Projekti po kojima bi Vojvodina postala konstituent federacije — ideje o preimenovanju Glavnog NOO Vojvodine u Pokrajinski AVNO Vojvodine (mart 1944) i sazivanju Antifašističke skupštine narodnog osloboćenja Vojvodine sa Predsedništvom koje bi bilo nosilac zakonodavne i izvršne vlasti (septembar 1944) — nikada nisu razvijeni, realizovani i ostvareni. Stanje je dodatno usložnjavala činjenica da je na prostoru Banata, Bačke i Baranje bila uvedena vojna uprava i da u tim oblastima nije bilo uslova za „redovno funkcionisanje narodne demokratske državne vlasti”.
VEĆI DEO U SRBIJI
ODLUKA o pripajanju većeg dela Sandžaka Srbiji formalno je potvrđena na zasedanju ASNO Srbije (7—9. april 1945). Skupština je odluku narodnih predstavnika Sandžaka ocenila „pravilnom” i u skladu sa željama „čitavog stanovništva te oblasti”. Muslimanskom stanovništvu garantovana je zaštita verskog i kulturnog identiteta i posebno isticano uverenje da se stanovništvo neće osetiti „nimalo razdvojenim ili pocepanim”.