KARAĐORĐE je smatrao da slobode nikada nije previše. Jedan razbarušeni, narodni koncept slobode koji je reprezentovao Karađorđe ne samo svojim političkim zahtevima, već i svim svojim bićem i držanjem bio je suprotan interesima svih velikih i malih sila u srpskom okruženju.
VOŽD Proglašenje Karađorđa za vođu ustanka u Orašcu, Foto Vikipedija
Narod Srbije nije ustao voljom velikih sila da se bori za slobodu, a voljom velikih sila je nije ni dobio. Napoleon, pa i austrijski car to nisu ni krili, a ruska diplomatija je, kao i mnogo puta pre i posle toga igrala svoju igru sa Srbijom, “predelom sa one strane Dunava”, reke koju je odredila kao krajnju granicu svog interesnog prostora, a da to ponadanim Srbima nije rekla.
Zato nije čudo što je i danas, dva veka kasnije, fascinantno to da je jedan nedovoljno obrazovani narodni tribun poput Karađorđa u sred uzavrele bune duboko pojmio svu važnost obrazovanja svoga naroda. Ne samo da je od učenog Dositeja stvorio ministra prosvete već je sve učitelje i uopšte obrazovane ljude visoko cenio što nije baš karakteristika srpskih političara. Isto je zahtevao i od naroda: “Slušajte vi vaše učitelje i poštujte ih, ja njih ne razlikujem od mojih vojvoda; učitelj i vojvoda preda mnom su ravni”. Za vreme devetogodišnjeg trajanja Prvog srpskog ustanka na slobodnom tlu Srbije otvoreno je preko 40 osnovnih škola i jedna srednja, otprilike onoliko koliko ih je otvorila jedna napredna Mađarska za dva veka.
Na taj način Karađorđe se potvrdio kao prosvećeniji vladar od mnogih koji će iza njega doći, a Prvi srpski ustanak je pretvorio i u kulturno-prosvetni čin. Pri tome, kao državotvorac nije imao pred sobom samo interes sveukupnog srpskog naroda nego i sveukupne srpske politike: “Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drugačije bi sada stajali!”.
Težeći da još tada stvori obrazovane političke upravljače, Karađorđe je to ostavio kao trajni zadatak svim budućim generacijama upravljača Srbije: “Nastavite naše srećno započeto delo. U vama je sva nadežda naša sa te strane”.
NEPRAVDU koju činimo stvaraocima usmene umetnosti time što njihova dela, poput srpske epske poezije svrstavamo u narodne umotvorine, opstaje i pored svih modernizacija srpskog društva. Kao da je tek slovo jedini dokaz nečijeg autorstva i kao da emanacija duha nije nalazila hiljadama godina svoju potvrdu i bez zapisa.
Filip Višnjić je svakako jedan od najznačajnijih ne samo umetnika Prvog srpskog ustanka već i tvorac usmene, u stih uklesane istorije tih grandioznih zbivanja koja su iz korena menjala predugo tužnu istoriju srpskog naroda. Preciznost činjenica koje sa faktografskom tačnošću Filip Višnjić ugrađuje u svoje guslarske pesme čini da su te pesme autentični i važni dokumenti epohe.
Slavni guslar Filip Višnjić rođen je (prema podacima koje je o sebi dao Lukijanu Mušickom) oko 1767. godine u bosanskom selu Trnovi na razmeđi ravne Semberije i planine Majevice. Pre nego što je oslepeo od velikih boginja kao dete nagledao se turskog zuluma u rodnoj kući ugledne porodice Vilića. Kada je turski bes zatro kuću Vilića, Filip je sa majkom Višnjom, mladom udovicom , po kojoj će uzeti prezime, prešao u novi dom i drugo selo. Zapostavljen od svih u svojoj novoj porodici, mali slepi dečak je rano došao u dodir sa guslama koje će promeniti njegov gorki život. Kao u bajci, kada mladi junak pronalazi čarobni mač i daroviti Filip je uzevši u ruke svoje pesničko oružje ne samo promenio svoj život, već i snažno uticao na živote i sudbine mnogih drugih nesrećnih ljudi. Za Srbe nije bilo pesme bez gusala. I to kakve pesme, prkosne i rodoljubive koja je već svojim tonom uz odsjaj ognjišta uzburkavala krv i svest srpske raje. Nije bez prekora zabeležio turski hroničar toga doba da se “raja manje bunila đe su gusle i pjesma Kaurima branjeni”.
POSTAVŠI nešto posebno, svestan da je istina ono što on ispeva i otpeva putovao je neumorno od sela do sela, neustrašivo budeći zamrlo rodoljublje u naplašenim srpskim seljačkim dušama. Ponoviti Višnjićeva putovanja danas automobilom bi bio veliki napor, a može se zamisliti tek kolika je bila njegova energija i volja da spoji Srbe svojom pesmom i guslama kao jedinim medijom toga vremena dok je svojim kvrgavim slepačkim štapom pipao korak po korak hiljade kilometara seoskim prašnjavim i blatnjavim putevima po mećavama i svakakom drugom nevremenu u zabačenim krajevima, praćen turskom porugom, psima i kamenicama mahalske dečurlije.
Uporan da baklju bune raznosi gde god ima Srba Filip Višnjić je prošao ne samo velik deo Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, i stizao je ne samo u Srem, već i u Bačku, krstario Slavonijom i Panonijom hodio sve do, tada u mnogo čemu srpskog, Temišvara.
NAROD je tada očekivao svog “pjevača” sa osobitim uzbuđenjem. Danima je ispred njega putovao glas da peva zabranjene pesme koje su krepile nadolazeću hrabrost u vremenima buna i tako palile iskru zamrle srpske slobode. Tako je Filip Višnjić postao poput mnogih drugih sebi sličnih važan činilac podizanja i uspeha revolucije a da toga ni on ni drugi nisu bili dovoljno svesni. Govoreći današnjim jezikom on je ne samo bio propagator revolucionarnih ideja već i njihov tvorac. Kako je zabeležio Vuk Karadžić, većinu važnih Višnjićevih pesama koje se tiču događaja u Prvom srpskom ustanku i događanjima vezanim za ustanak, spevao je on sam, i, što je važnije, poente i poruke tih pesama, koje su potom zaživele u narodu kao ideja i istina, bile su njegovo delo.
“Srpski Homer”, kako s pravom možemo zvati Filipa Višnjića, bio je ujedno i duh i jezik srpske revolucije. Svestan svoje odgovornosti služio se u svojim pesmama što je više mogao istinom svestan da je ona najbolje oružje za podsticanje na velika dela. Njegova propagandna misija bila je lična. Niko to od njega nije zahtevao, niti ga je ko iz rukovodstva ustanka finansirao. Izdržavao se milostinjom i prošnjom. Srbi očito ni tada nisu shvatali značaj propagande zarad ostvarenja svojih političkih ciljeva. Višnjić je i sam bio učesnik velikih zbivanja, recimo u vojnoj opsadi pobunjene Loznice 1810. kada je jedva preživeo turski masakr malobrojnih branilaca, a koje je svojom pesmom bodrio nedeljama i pre i posle dolaska Karađorđa i njegove vojske.
Vuk Karadžić nije zapisao nijednu Višnjićevu pesmu koja je nastala pre ustanka, pa stoji pretpostavka da on možda pre “vostanija srbskog nije jednu pesmu sam sočinio”, kako uostalom beleži nakon razgovora sa njim 1817. godine u sremačkom manastiru Šišatovac i Lukijan Mušicki. Logično je, doduše, da je Filip Všnjić kao svaki pesnik imao svoje pesme i pre tog za Srbe najvećeg istorijskog događanja od velikih seoba. No za pretpostaviti je i to da one nisu bile od velike vrednosti po revoluciju, niti da je on pre njenog početka mogao imati tako velikog nadahnuća kakvo su u njemu probudili uzbudljivo ustaničko doba i konkretni događaji u njemu. Tek kada je ustanak izbio, Višnjićevo rodoljublje je Višnjića pretvorilo od interpretatora u kreatora pesama, a time i u istinskog glasnika bune. Inspiracije je bilo i odviše tih godina posvuda oko njega, jer je Višnjić živeo životom guslara i pesnika rata, a ne salonskih romantičara koji su uzdisali nad slavnom prošlošću. Dok su drugi guslari i dalje guslali stare pesme, nove je stvarao samo Višnjić.
SLIKA JEDNE VELIKE EPOHE
IAKO nije bio u svakoj važnijoj bici, Filip Višnjić je nakon nje skupljao podrobne podatke o učesnicima i toku bitke, čak i o tome kako su bili obučeni i srpski i turski akteri krvavih bojeva i kakvi su im bili konji. Danas to predstavlja izvanredan izvor za rekonstrukciju tih događaja. Samo ono što je od Višnjićevog dela zabeležio Vuk Karadžić iznosi preko 5.000 stihova. Oni su , zajedno uzev, ponajviše slika njegove epohe, čak i onda kada u njima on peva o starim junaštvima i junacima jer su i te pesme bile u funkciji podizanja i održanja ustaničkog duha u njegovom prostoru i vremenu .