KAD politički mit, čak i onaj koji je stvaran sa najboljom namerom, obavije jedan važan istorijski događaj kao što je bio Prvi srpski ustanak, ceo taj događaj, uključujući i ideje njegovih vođa, izgubi vizuru istine i utone u interpretativne magle koje služe dnevno političkim potrebama.
SLOBODARSTVO Karađorđe najznačajniji srpski ratnik Novoga veka, Foto Portret Vladimira Borovikovskog
Ceo jedan vek su Miloš Obrenović, naručilac ubistva legendarnog vođe Prvog srpskog ustanka, Đorđija Petrovića Crnog, ili jednostavno Karađorđa, a potom i Miloševi potomci i njihovo dinastičko okruženje, vođeni svojim političkim interesom nastojali da se o Karađorđu ćuti, ili da se on pominje tek kao vojni vođa. O njemu kao o državotvorcu i uopšte kao o čoveku čije je veliko istorijsko pregnuće pored vojne imalo i nespornu političku dimenziju, nije se smelo govoriti.
Sveukupna Karađorđeva politička misao odiše dvema dominantnim idejema. Prvo, idejom slobode, ali ne samo nacionalne slobode, već i one, naoko manje važne, lične slobode, zbog koje je zapravo ustanak i započet, kao i idejom o obliku i međunarodnom položaju države koja se rađala u krvi.
Te dve ideje, ideja potpunog oslobođenja i ideja o obnovi srpske države se mogu smatrati osom Karađorđeve političke misli i dela.
Sloboda je Karađorđu bila celog života velika ideja vodilja, smisao svake njegove borbe, srž njegovog života.
BEZ SUMNjE najznačajniji srpski ratnik Novoga veka i obnovitelj slobode svoga naroda, započeo je svoju buntovničku karijeru sa odbranom lične slobode i časti, da bi potom, izbegavši od nepravde, branio kao frajkor Vojne krajine slobodu i svog i drugih naroda, a nastavio je da bude zatočnik slobode kao jedan od najviđenijih hajdučkih harambaša u Srbiji predvodivši moćnu družinu koja je znala brojati i više stotina ljudi. Oni koji su ga na Sretenje 1804. godine na skupštini narodnih starešina u Orašcu jednoglasno izabrali za vožda nisu pogrešili ako su tražili najslobodoljubivijeg i najenergičnijeg među njima.
Pravedan i prek do surovosti, a opijen slobodom, Karađorđe je bio pravi, možda i jedini čovek u Srbiji toga vremena koji je mogao da podstakne na masovan viteški podvig vekovno ustrašene srpske seljake u čijim grudima je bila “zamrla sloboda”. Pod njegovim vođstvom su Srbi, koji su do tada mislili da nikad ne mogu pobediti i proterati Turke postajali junaci, a od njegovog ustanka sada su Turci bili ti koji su počeli da misle da su Srbi, a naročito njihov vođa Karađorđe, nepobedivi.
Uveren da je ne samo nacionalna, nego i lična sloboda iznad svega, Karađorđe je svačiji, pa i svoj život i svako drugo dobro, ponekad i surovo, kako su i tražila ta vremena i ti uslovi, bespoštedno stavljao u zalog slobode. Svako je mogao umreti u svakom trenutku, uključiv i Karađorđa, ali sloboda ne. Svedoci su zabeležili kako je taj gorostasni junak, pošto je izveden pomoću diplomatske prevare iz Srbije, plakao kao dete zbog privremeno prekinute slobode svoga naroda. Ni u Rusiji gde mu je ponuđeno sve najbolje nije hteo da ostane, gušio se bez “svoje slobode” u bespreglednim ruskim prostranstvima. Hoteći da doprinese novom ustaničkom impulsu borbe za slobodu došao je u Srbiju da izgubi glavu od onih kojima je vazalska vlast bila preča nego slobodarska čast.
Veliki polet borbi za slobodu sve vreme Prvog srpskog ustanka je nesumnjivo davala i čudesna Karađorđeva energija. Ne samo da je bio prvi u borbenim redovima, stalno dajući primer koji vaspitava, a bivajući pri tom mnogo puta i ranjavan, već je rukovodio ustankom na jedan poseban način svojstven samo najvećim ustaničkim vođama – stalnim kretanjem od ratišta do ratišta, ohrabrujući svojom pojavom i svojim ličnim junačkim delima pokolebane duše. Od Srba je tražio nešto što i danas mnogi smatraju nemogućim – stalni trijumf. Njegov uzvik “Ne bojte se, oni se bore za gospodstvo, a mi za slobodu”, prost i tačan, grejao je duše slabo naoružanih srpskih boraca izazivanjem osećanja da rade nešto zaista uzvišeno, nešto za čega vredi ubiti i biti ubijen. Od drugih je tražio žrtve, ali i sam je za pravdu i slobodu žrtvovao sebe i svoje najbliže poput oca i brata, i na kraju postao najveća i najsramotnija žrtva ne samo u Srpskoj revoluciji već u celokupnoj novijoj istoriji kod Srba.
UPRAVO to kretanje Karađorđevo, to stalno povezivanje izolovanih ustanika i bitaka jednim duhom i vođom, osećaj stalne njegove prisutnosti po celoj pobunjenoj Srbiji predstavlja prve, oku nevidljive niti nove srpske državnosti. Neumoran “kao razboj”, Karađorđe je kao vožd u Srbima tkao osećaj ne samo borbenog, već i političkog zajedništva.
Svaka država pretpostavlja tri elementa – vlast, teritoriju i narod. Teritorijom oslobođene Srbije smatralo se sa pravom tlo po kojom se Karađorđe slobodno kretao kao njegov gospodar. Suverenost svake države, makar i u nastajanju, se upravo time dokazuje ili ne dokazuje. Uz to, spremao je ustanak i dolazak slobode i u drugim srpskim krajevima: u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Boki, Slavoniji, Sremu, Banatu i Baranji, ne obazirući se na interese onih koji su njima vladali. Taj “hajdučki kralj”, kako ga je s pravom nazvao Siprijen Rober, bio je bez sumnje ne samo najveći, već i najodvažniji slobodar u Evropi toga vremena. Odbio je sve tuđe i domaće planove koji su sputavali stečenu slobodu i onemogućavali da se iz pepela stvori zgažena srpska država. Onima koji misle da je vožd zbog toga bio loš političar, davno je poručio Karađorđev ministar prosvete, Dositej Obradović: “Leži i ležaće u ropstvu onaj narod koji ne zna šta je nacionalni ponos”.
I PRE Karađorđa je bilo Srba koji su maštali o obnovi srpske države i nacionalnom ujedinjenju. Ali, svi su oni, počev od Arsenija Jovanovića Šakabente do Save Tekelije i mitropolita Stefana Stratimirovića videli ujedinjene Srbe samo kao vazale u okviru Austrije ili Turske. Tek je Karađorđe, od mladosti nadahnut Rajićevom istorijom srpskog naroda, sa svojim saborcima smelo i “muški” zaiskao punu slobodu i pravu državu – i to ništa manje nego obnovu Dušanovog carstva. Razumljivo je da je takva ideja razgnevila Turke, zabrinula Austrijance i oneraspoložila Ruse. Niko nije želeo novu, jaku i potuno nezavisnu srpsku državu, pogotovu ne novo carstvo.
To će i biti jedan od razloga što Karađorđe zapravo neće imati istinskih prijatelja van svoga naroda. I kad su ga tuđini pomagali, nisu se libili da mu stave do znanja da smatraju da potpunu slobodu i nezavisnu državu Srbi ne treba nikad da dobiju.
Pobede sa crnim Đorđem
VELIKI nemački istoričae Leopold Ranke pisao je o Karađorđu : “pobeda je išla sa njim”. Karađorđeva ideja bila je jednostavna – koga ne možeš pobediti, ne možeš ga ni pokoriti, dakle ne možeš njime više ni vladati. Ali, samo stalne pobede donose stalnu slobodu za kojom je toliko žudeo njegov narod, a na tome je trebalo stalno raditi i stalno se za taj sveti i veliki cilj i lično i kolektivno žrtvovati.