Zašto je skandalozno zabraniti američkog novinara, ali ne i ruskog, i zbog čega bi “Beogradski sindikat” mogao biti opasniji od Severine?
Foto Z. Jovanović
Rusija je pre nekoliko dana trajno zabranila ulaz za 92 državljana SAD,uključujući i različite bezbednosne zvaničnike, šefove ključnih kompanija vojnoindustrijskog kompleksa i finansijskih institucija koje snabdevaju ukrajinske trupe oružjem i sponzorišu kijevski režim, ali i novinare.
U Rusku Federaciju više ne može da uđe 14 novinara “Volstrit džornala”, pet “Njujork tajmsa” i četiri “Vašington posta”. Na novoj “stop listi” se nalaze, kako to Moskva ocenjuje, “redakcije i reporteri vodećih liberalno-globalističkih izdanja, uključenih u proizvodnju i širenje lažnih vesti o Rusiji i ruskim oružanim snagama, propagandno zataškavanje hibridnog rata koji je pokrenuo Vašington”.
I domaći prozapadni mediji i oni zapadni ovaj potez ponovo ocenjuju kao još jedan “diktatorski”, “cenzorski” potez “autokrate iz Kremlja” kojim se “guši sloboda” medija, govora i slično. Istina je, međutim, kako to najčešće biva, ako ne “negde između”, a onda potpuno na ruskoj strani, jer je, kako je to i Moskva saopštila, ovaj potez “odgovor na rusofobični kurs administracije predsednika Amerike Džozefa Bajdena” i do nje dolazi, ponovimo, nakon što su Sjedinjene Države uvele sankcije brojnim ruskim političarima, predstavnicima poslovne zajednice, naučnicima i kulturnim ličnostima i novinarima.
Ovakav potez je konstanta ruskog delovanja, makar od državnog udara u Ukrajini 2014. godine i početka sukoba, da ne idemo sad predaleko u prošlost. To delovanje je uvek bilo reaktivno – ruska država nije sama dizala ulog nego je uvek reagovala na poteze država Kolektivnog zapada. Kada bi neka zapadna država proterala ruske diplomate, Moskva je odgovarala istom merom. Kada bi Zapad uveo nekakve sankcije, Rusija bi odgovorila istom merom. Kada bi Zapad zabranio ruski medij, Rusija bi zabranila neki zapadni.
Reciprocitet je jedan od osnovnih principa u diplomatiji i to se ne odnosi samo na velike sile nego i na manje države od kojih se očekuje da na svaki “neprijateljski” potez odgovore istom merom.
Pitanje je kako se ista stvar (ograničavanje rada medija i novinara) u jednom slučaju može nazivati borbom za slobodu medija i novinara, a u drugom cenzurom i nedemokratskom praksom. Ali na to pitanje, kao i brojna druga, svi odavno znamo odgovor.
Isto kao i oko odluke Ruske Federacije da na svoju teritoriju zabrani ulaz za 92 odabranih državljana SAD, u našem regionu digla se velika bura (što bi na N1 rekli “bura u javnosti se ne stišava”) oko zabrane ulaska u Srbiju, odnosno problema koje je na našoj granici imala hrvatska estradna umetnica Severina Vučković. Uopšte ne želim da ulazim u to da li je Severina zaista zaslužila da se nađe na “crnoj listi” ili nije. O tome sud neka donese svako ponaosob. Možda je i potpuno nevina (mada smo svi videli da nije). Verovatno i, na primer, među novinarima “Volstrit džornala” ima neki koji nije baš zaslužio da mu se onemogući obilazak Ermitaža, ili nekog ruskog vojnog postrojenja, ali princip je princip, odnosno pravila su – pravila. Država je tako odlučila na osnovu nekih svojih parametara o kojima ne moramo sve ni da znamo.
Problem je ovde što bez greške i bez izuzetka svi oni koji su ustali u odbranu pevačice Severine, ili glumca-snajperiste Feđe Štukana (koji je, inače, u seriji “Klan” odlično odigrao ulogu čoveka za kojeg se da pretpostaviti da je Ljubiša Buha zvani Čume – to je taj senzibilitet), nisu isto to uradili kada su u pitanju bili neki Srbi. Nebitno da li se radilo o čuvenim pesnicima, pravnicima, istoričarima, državnim funkcionerima ili muzičarima. Nekako se podrazumeva da onaj ko Srbima brani ulazak na svoju teritoriju samo štiti sebe, svoj narod i državu od nove “velikosrpske agresije”. A isto se tako podrazumeva i da kada vlasti u Beogradu odluče da neko nije dobrodošao u našu zemlju to predstavlja zapravo “odbranu svoje vlasti” i zaustavljanje Srbije na putu njenog priključivanja “normalnom svetu”.
Zašto bi članovi grupe “Beogradski sindikat” bili opasnost po bezbednost i ustavni poredak Crne Gore, a Severina to ne bi bila? Zato što “Beogradski sindikat” peva o srpskim temama i srpskim žrtvama (na primer pesma “Teci reko” o srpskom stradanju u Jasenovcu i NDH), dok je Severina, kako piše jedan luksemburški list iz Beograda, “radije izabrala da priča o projektima etničkog čišćenja nego o banalnostima sa estrade”. Mada o najvećem etničkom čišćenju od kraja Drugog svetskog rata nije pričala, više je pevala na proslavi tog zločina.
“Danas nam je državni neprijatelj Severina, sutra će biti neka učiteljica, prekosutra paor”, piše ovaj list, zaboravljajući da je građanima države iz koje Severina dolazi juče državni neprijatelj bio ne Baja Mali Knindža nego Momčilo Bajagić Bajaga. A juče im je državni neprijatelj bila učiteljica Stana Arnaut koju su silovali, mučili i zaklali pred njenim učenicima u Prebilovcima, kao i paor iz Klepaca Vukašin Mandrapa, mučen i zaklan na onom stratištu o kojem peva u Milovoj Crnoj Gori zabranjeni “Beogradski sindikat”.
“Severina je ciljano izabrana”, tvrde ovi što se zgražavaju nad njenim “maltretiranjem” na granici. I “Beogradski sindikat” je isto tako ciljano izabran. Kao i Matija Bećković, Dejan Mirović, Miloš Ković. Mnogo je opasnije kada se bira nasumično, odnosno kada se provrti malo “Fejsbuk”, pa se pogleda ko je tamo šta kačio što bi moglo da uvredi mladu hrvatsku demokraciju. A nju najviše od svega vređa bilo kakvo pominjanje srpskog prisustva i istorije na prostoru koji zovu lijepom svojom.
Preporučujemo