FELJTON – MUDRI SAVETI I UPUSTVA ZA MODERNIZACIJU SRBIJE: Procena Dositejeva je bila da ustanicima ne ide u račun kvarenje odnosa sa Bečom

SA iskrenim patriotskim oduševljenjem ostareli Dositej ustanicima prvo poklanja pola svoje životne ušteđevine za potrebe ustanka, pre svega za nabavku oružja.

Potom daje dragocena uputstva kojima svakako utiče ne samo na vojni tok ustanka, već i na državno uređenje i prosvećenje Srbije . Tipičan primer za to je Dositejevo pismo “vođima srpskog ustanka” iz 1805. koje je tek u našem veku pronađeno u prepisu među papirima direktora karlovačke gimnazije Jakova Gerčića. (Ustanicima, koji su se uglavnom bavili vojnim stvarima, a pitanja unutrašnjeg uređenja radije prepuštali Srbima iz Ugarske, pre svega patrijarhu Stratimiroviću, Dositej savetuje veći oprez u odnosu na Austrougarsku) . No, ovaj Dositejev tekst je i interesantan primer kako upuštanje u političku praksu nalaže izvesna odstupanja od svake, a posebno od idealističke teorije. Zato ćemo izdvojiti nekoliko mesta iz njega.

Zvuči veoma aktuelno kad u tom pismu Dositej izražava strah za opstanak srpske nacije usled njene malobrojnosti: “Kada je narod mnogočislen nikada se neće poarčiti, a kada ga je malo, ako će kako hrabar i visokoslavan biti, po vremenu propada” . Kako po njemu jedino umnožavanje pripadnika srpskog, kao i svakog drugog naroda vodi njegovoj većoj bezbednosti, jer preventivno deluje odbijajući druge narode od nasrtaja, daje mu vitalnost i potpomaže uzlet političkih ambicija, te vodi i svakom drugom političkom uspehu naroda, a, što je najvažnije, obezbeđuje mu i opstanak, Dositej u tome pravcu predlaže više mera. Prvo, i dalje ostajući pri svom teorijskom stanovištu da su glavne vrednosti svake države bezbednost i mir, Dositej baš i ne ostaje u sferi svoje poznate teorijske miroljubivosti kada insistira: “Spahije, janičare i jednom rečju svu vojsku, proterajte da ih nema, istrebite ih iz vašeg otečestva, inače bezopasni biti ne možete”.

Drugo, za Turke civile predlaže asimilaciju, tačnije posrbljavanje kao sistemsko rešenje prvih srpskih novovekovnih vlasti:”proče Turke, mirne, trgovce, zanatlije, zemljodelce, udožnike i svakog Turčina koji sam po sebi živi i ne želi vladati rajom, ostaviti u svojim domovima živiti kako i do sad, samo položite ih pod vaše upravlenije, vlasti i sud, kako što ste vi do sad pod njihovim bili i rasrostranjavajte među njih vaš jezik i učenije i književstvo tako da po vremenu preliju se u vas i priumnože jezik vaš i deržavu “. Ove savete, već pomalo dostojne i Makijavelija, ne nalazimo u Dositejevoj pređašnjoj političkoj doktrini, ali ni tako intenzivan dodir sa političkom praksom. No, Dositej ipak ostaje u završnom stavu ovog saveta stari humani i tolerantni Dositej: “I tako lepo i pravo uređujte s njima, kako god sami sobom da oni takovim načinom ovo sastojanije novoje razljube i protiv svakog odbranjuju”.

U ISTOM napisu Dositej , govoreći o “ustrojeniju upravlenija”, daje i prve poznate konture poretka, odnosno ustrojstva prvog političkog sistema novovekovne Srbije (“1. vojinstvo, pervo i najvažnije po kojemu sve strojenije valja da vam ide”), pri čemu ide i dalje operacionalizujući na pomalo iznenađujući racionalisticki način ovaj princip: “vojsku uredite po načinu Krajišnika naših, no ako možete i stranog koga dobiti, primajte i zaštićujte domaćeg čoveka”. Moguća primedba zarad uvođenja kategorije plaćenika u oslobodilačku srpsku vojsku mora da uzmakne pred Dositejevom racionalnom argumentacijom i brigom za očuvanje svake srpske glave u neodustajanju od borbe do naslućene konačne pobede.

Tako se može, mada i ne mora, shvatiti i Dositejev predlog koji se tiče Srba “prečana” koji bi prebegli iz austro-ugarske soldateske u ustaničku vojsku: “Može biti da će neko od naših tamo dezertirati, ako vam za te ljude uspišu, morate ih povratiti amo (u Austrougarsku), inače uvredili ste ovu vlast, a vi i tako možete vas umnožavati s Bugarima koji otuda iz daljega k nami priopštavaju se” . U ovome se može prepoznati njegova procena da ustanicima ne ide u račun kvarenje odnosa sa Austrougarskom dok ratuju sa Turskom, i drugo, iz tog stava nesumnjivo zrači i zalaganje za pravnu državu, makar ona bila i novonastajuća, i makar takav stav nosi i izvestan pečat netolerancije prema sunarodnicima-prebezima.

SLEDEĆI princip ustrojenija tiče se finansijskih osnova ustanka i mlade države. Tu Dositej ostaje potpuno veran svom starom načelu o nužnosti postojanja materijalne osnove svake društvene i političke akcije koju iskazuje reskim sloganom “Nejma ništa bez novaca”  , ali i veran svom načelu primata opšte koristi, kada ustanicima kao drugu ustanovu po važnosti predlaže porez: “2. hazna – ovo je nužno da vam nikad ne iščezne, ali samo na opštu korist da se upotrebljava i svaki po sili da plaćati mora”.

Zatim, kao dokaz natalnog suvereniteta : “3. sud – uredite da vi sudite i postavljeni od vas spahije, a ne kadija, sve donde nužno je da tako imate uređeno.”

U skladu sa tim, ali u neskladu sa nekadašnjim svojim teorijskim načelom o nedavanju prvenstva nijednoj crkvi među hrišćanima, a time ni pravoslavnoj među Srbima: “4. zakon hristijanski i ustrojenije vsevzmožnoe pravoslavnija našaja cerkvi“.

I kao poslednje, no stoga ne najmanje važno, već veoma nacionalno-strateški bitno: “5. zavedenije škola – da se narod nauči prvo Bogu moliti, a drugo, čitati i pisati, i da svoje knjige i pismo rasprostranjava do što dalje može biti”.

Briga da tako neophodnu slogu vođstva ustanka ne ugrozi vojničko i političko slavoljublje i prestiž, iskazuje u formulaciji :”Ne gledajte na sopstvenu svaku vašu častnu korist, no gledajte na opšče delo, da svaki i najmanji jednako zaštićen i spomočestvovan bude, i onda ćete s blagoslovom božjim napredovati”. Za svaki slučaj, Dositej, pored saveta upućuje i kletvu onima koji svoju sujetu i korist uzdignu iznad opšte koristi u momentu kada se “toliko miliona duša Bogu mole da štogod dobro učinite” – “Proklet svaki koji svoju više želi, no opštu korist ljubi !”

PROSVETITELjSKI vladara se prepoznaje u konkretnom Dositejevom zahtevu vođama ustanka da se visoko uvažava ili bar toleriše Karađorđe kao centar apsolutne političke moći: “Budite svi u slogi i počitujte i slušajte i zaštićavajte vašega poglavara gospodara Georgija Petrovića, sredotočije vaše vlasti u njemu, vi samo da ste členi, a on glava”. Po ovom savetu koji Srbi, kao što znamo nisu ispoštovali, poznaje se Dositejeva postojanost u organicističkom shvatanju političke zajednice. Samo glava upravlja, a “členi – udovi” izvršavaju naređenja. Dovoljno da se u Srbiji izgubi glava kad “členi” požele njom postati .

Doslednost u pridržavanju svog primarnog doktrinarnog principa koji se tiče faktora vremena , “ko brzo dobro čini, dvaput dobro čini”, Dositej iskazuje u požurivanju ustanika da ne gube ni trenutak vremena u zadobijanju prvih elemenata državnosti. Skoro kao ratni poklič zvuči njegovo :”Na uskorite!”. U politici, dok gubite vreme, neko drugi ga uvek dobija, kao da opominje Dositej dok poverljivo izveštava rukovodstvo srpskog ustanka o započetoj modernizaciji turske vojske “po evropski” , koja bi tako ustrojena ubrzo mogla efikasnije udariti na Srbe, zbog čega on vidi kao nužnost da i Srbi odmah istu takvu modernu vojsku ustroje.

Načelo solidarizma se jasno prepoznaje u zahtevu da oni koji ne idu u vojsku moraju svoj trud u korist prvih, kao svoju nacionalnu i patriotsku obavezu, udvostručiti.

Shodno političkom principu “što više dobra a što manje zla” daje ustanicima podstrek za upornost u istrajavanju u zahtevima Porti, jer, “bolje sad s krvoprolitijem mučiti se pa posle u miru i bez opasnosti živiti, nego li onako kako što ste pređe bili, ugnjeteni biti”.

Začeta politika zahteva veći stepen konspirativnosti nego obično. Zato “tajne vaše nikome ne poveravajte krome Georgiju i drugi gospodara i jošte nekoliko poglavara, namjerenija vaša drugi da nezna; čuvajte se i ovamo, na ovu stranu, i ne kazujte što nije za kazivanje, a naročito zemunskih trgovaca čuvajte se”.

UVOĐENjE ŠEŠIRA

U SVOM, malo poznatom, a neobično važnom konceptu političkog uređenja Srbije, Dositej još daje i mudre savete ostalim vođama kako stišati Karađorđevu karakternu naglost, predlaže započinjanje nacionalne modernizacije u svemu, počev od pisma (pisati prosto i jasno i izbacivati turske reči), pa sve do oblačenja (odbaciti što pre tursku odeću, “mesto čalmi kapu…, a ako je moguće i šešir uvodite”).