Tako to bude. Otvoriš oči, a svet: nepoznanica. Zaplačeš, pojedeš, prdneš, osmehneš se, potrčiš i eto: lepet po lepet, nalepe ti etiketu. Kažu: sad si dete. Musavo od snova. Musavo od reči. Od zapitkivanja: a što ovo, a što ono?
Tina Dragović
Trčiš za pticama, trčiš za loptom, trčiš u nedogled. Nisi svestan ničega: ni vazduha, ni vere, ni ekonomije. Gledaš da šmugneš, a kad šmugneš – žmuriš. Ostali se kriju. To nazivate žmurkama. Onda se više ne krijete nego ste svi pod disko-svetlima, uz dbc-dbc. Njišete se. To nazivate žurkama. A svet i dalje nepoznanica.
Jurišaš hrabro, jurišaš nehrabro, jurišaš svakako, pa ipak, pitanja nastavljaju da se nižu: Ako je svetlost – svetlost, šta je onda tračak? Ako je mrak – mrak, šta je onda mrkli? I ono ključno: Ko sam ja?
Toliko je toga na slovo na slovo n: nepoznatog i nejasnog.
I u nama je nešto što kulja: neizrecivo, nedokučivo.
Da bismo se odgonetnuli nisu nam potrebna prostranstva, potrebne su nam reči. Da bismo se odgonetnuli, nisu nam potrebna cepidlačenja, potrebne su nam reči. Potrebno je čitati: reč po reč, smisao po smisao. Čitati očito, čitati ljude, čitati između redova, čitati emocije, čitati igru, čitati knjige. Od knjige utisaka preko knjige recepata i knjiga za decu. Razglednice, oglase, novinske članke, klasike.
A šta je čitanje?
Bez obzira na dob, bez obzira na kob: čitanje je bogaćenje. Čitanje je uživanje, odgonetka i najlepše moguće izmeštanje. Uostalom, ono je pokušaj da sve ono na slovo na slovo n: nepoznato, nejasno, neizrecivo, nedokučivo – imenujemo. Baš onako kako treba, da.