ISTAKNUTI naš kompozitor, pedagog, pisac, čovek koji je svojim stvaralaštvom ali i umetničkom ličnošću ostvario izuzetan doprinos našoj kulturi i za sobom ostavio dubok trag, Rajko Maksimović, napustio je ovaj svet u 90. godini.
UKS
Muzika koju je stvorio, ipak, nastaviće da živi, dok god bude onih sposobnih da je čuju i izvedu, a živeće i priča o Rajku, dok god je onih koji autora pamte i žele da sačuvaju sećanje na ovog osobenog stvaraoca. I čoveka.
Rođen u Beogradu leta 1935, do sredine šezdesetih Maksimović je diplomirao i magistrirao kompoziciju u klasi Predraga Miloševića na Muzičkoj akademiji u Beogradu, da bi se potom – kao Fulbrajtov stipendista prve generacije – na Prinstonu usavršavao u oblasti elektronske muzike. Profesor kompozicije i orkestracije na svojoj Muzičkoj akademiji, docnije FMU, bio je do penzionisanja početkom ovog veka, a radio je i kao gostujući profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, pri Katedri za dizajn zvuka (1995-2000), te na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2001-2004).
Za svoja dela – dela koja su “povezivala reči”, od monumentalnih horskih i vokalno-instrumentalnih, kao što su “Buna protiv dahija” ili “Testament vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša”, do lirskih i prefinjenih poput “Možda spava” – ovenčan je Maksimović brojnim priznanjima. Među njima su Hristićeva nagrada 1961. za Klavirski koncert, Mokranjčeva nagrada 1984. za “Testamenat vladike crnogorskog…”, Oktobarska nagrada 1989. za “Pasiju Svetoga kneza Lazara”, možda najznačajniju iz celokupnog mu opusa. Vukovu nagradu 2007. dobio je za životno delo. Napisao je i objavio memoarsku trilogiju “Tako je to bilo”, a objavljena je i knjiga razgovora sa njim, “Govor muzike”, nastala u saradnji sa Milošem Jevtićem. Najveći deo Maksimovićeve muzike je snimljen. Pisao je za najrazličitije sastave, vokalno-instrumentalna, orkestarska, solistička, horska i dela namenjena deci.
Menjao je tokom svog dugog umetničkog puta stil i pristup, a od nekoga doba uronio je u tradiciju, srpsku, i njom se sve češće i sve više inspirisao. Zbirka od šest madrigala za hor, “Iz tmine pojanje” (1975), na tekstove iz 16. veka koje su stvarali mahom anonimni autori sa ovih prostora, često se tumači kao Maksmovićev povratak tradiciji.
“Pasiju sam zamislio – a, verujem, i ostvario – kao dramu, tj. akciono. Slušaoca Pasije zamišljam kao putnika koji dolazi na polje Kosovo, gde se susreće s Kosovskim stubom. Putnik čita Natpis, odnosno Stub mu pripoveda i uvodi ga u radnju. Čak, u jednom trenutku, progovara i Knez Lazar (s tekstom natpisa). Posetilac se osvrće i gleda na Kosovo polje “puno kostiju mrtvih” i tako započinje priča…”, reči su kojima je opisivao nastanak nagrađivane “Pasije Svetoga kneza Lazara”.
Naš vrsni flautista Ljubiša Jovanović, profesor na FMU, Maksimovića će pamtiti kao “svog večitog Čika Rajka, prijatelja, podršku, stvaraoca, kompozitora, sledbenika tradicije, večitog borca”, na motoru koji je vozio sve do pre neku godinu, ili na skijama kako jezdi Kopaonikom sa Zoranom Jerkovićem, sve do prošle godine, dok će u svom srcu nositi zahvalnost za “Prepodne jednog fauna”, za “Možda spava ” i nezaboravna okupljanja oko Rajkove muzike…
– Rajko Maksimović, jedan od poslednjih bardova našeg muzičkog stvaralaštva napustio nas je tiho i dostojanstveno – kaže, za “Novosti”, Jovanović. – Zaogrnut tradicijom, ušuškan u saradnji sa najbližim prijateljima poput Dude Ivanović, Dare Matić Marović, Aleksandra Pavlovića, sa ansamblima poput “Kolegium Muzikuma”, “Dušana Skovrana”, ostao je dosledan svojim idejama i posvećenju muzici na osoben način. Voleo je da čuje svoja dela, umeo je da prepozna kvalitet. Uvek aktivan, živog duha, do poslednjeg dana je sudelovao u kulturnom životu Beograda. Činilo nam se da je nesalomiv i neuništiv. Lično ću ga nositi u srcu kao dobroćudnog Don Kihota koji je spreman da se raduje ali i da ukaže na negativne pojave u kulturnom životu. Smatrao sam ga ličnim prijateljem i važnim saradnikom koji mi je posvetio i jednu od svojih najuspelijih kompozicija “Prepodne jednog fauna” za flautu i gudače! Hvala ti Rajko, neka ti je večna slava i hvala!
Ivana Stefanović
Iskren i pošten stvaralac
ISTAKNUTA kompozitorka, tumač muzike i pisac Ivana Stefanović, prema Rajku je imala dvojak odnos, budući da joj je bio ne samo dugogodišnji prijatelj i kolega, već i neko koga je pamtila iz svog ranog detinjstva, a njegovih srednjoškolskih dana.
– Rajko i ja upoznali smo se u ranom dobu jer je bio učenik moje mame, bila je njegov profesor klavira – pamti Ivana. – Sa druge strane je moj odnos dubokog poštovanja prema Rajku kompozitoru, prema onome što je bio njegov umetnički kredo i, pre svega, prema iskrenosti sa kojom je stvarao. Rajko je pisao muziku iza koje je veoma čvrsto, nepokolebljivo stajao, i njegovo stvaralaštvo ostaje redak slučaj umetničke ideje koja se sprovodi sa tolikom doslednošću. Bio je, dakle, veoma iskren i pošten stvaralac.