Otišao je seks simbol filmskih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – legendarni glumac Alen Fabijen Moris Marsel Delon (1935-2024) i zatvorila su se vrata jednog važnog istorijskog poglavlja francuskog, evropskog pa i svetskog filma.
Vlasnik najlepših filmskih plavih očiju 20. veka rođen je u francuskom gradiću So nadomak Pariza. Lepog i harizmatičnog lica, vižljasti i nestašni momak bez ikakve glumačke škole i nevelikog obrazovanja postao je glumačka ikona i Francuske i sveta. I koliko su ga na profesionalnom planu hvalili i obožavali, u njegovom privatnom životu ostaće zabeležene mnoge „mrlje“: Poput one da je 1968. bio čak osumnjičen (pa oslobođen sumnje usled nedostatka dokaza) za ubistvo svog jugoslovenskog telohranitelja Stevice Markovića, kojeg je upoznao u Beogradu tokom snimanja koprodukcijskog „Marka Pola“, i da je vrlo rano postao poznat i po verbalnim agresivnim ispadima, velikom egu i konstantnim provokacijama.
Međutim, jedan je i jednstveni glumac Alen Delon, baš kao što su jedinstveni Viskontijevi filmovi „Roko i njegova braća“ i „Gepard“, Melvilovi „Samuraj“ i „Pandur“, Antonionijev „Eklipsa“ ili Lozijev „Gospodin Klajn“. U svima njima je samo i jedino Alen Delon kao glumac, sa nebesko plavim očima i harizmom kao stvorenom za veliko filmsko platno.
U sećanju na njega ostaje mi zabeleženo i da se u mesecima pre početka 72. Kanskog festivala 2019. godine Alen Delon premišljao da li da prihvati počasnu „Zlatnu palmu“ za sveukupnu karijeru koja mu je, posle tolio godine filmska karijere, tek tada bila ponuđena. Delon i Kan više decenija nisu bili u najboljim odnosima, glumac ovde nikada nije bio nagrađen i ovaj je festival decenijama zaobilazio u širokom krugu. Umetnički čelnik Tjeri Fremo tada je povodom povodom počasne Delonove „palme“ izjavio da: „Ovde govorimo o divu, o živoj legendi, o globalnoj ikoni”, a Delon je na kraju prihvatio nagradu, potvrdio dolazak i tada je krenula prava halabuka.
Radost mnogih poštovalaca Delonovih vanserijskih uloga u više od stotinu filmova i njegovih obožavalaca, pomutilo je burno negodovanje onih koji su ga smatrali „rasistom, homofobom i ženomrscem“. U takvom stavu prednjačili su feministički organizatori peticije sa više od 19.000 potpisa protiv dodeljivanja nagrade Delonu kojeg su mnogi krivili zbog nasilja nad ženama i javnih „govora mržnje“ protiv homoseksualaca i imigranata…Potpisnicima peticije Delon je pred sam početak 72.Kana rekao i sledeće: „Sviđalo mi se to ili ne, sviđalo se to vama ili ne, niko ne može da izazove moju karijeru“. I tu je negde bio u pravu. Alen Delon je igrao u mnogo filmskih remek-dela, uključujući tu i holivudske klasike poput „Žuti rols-rojs“ (1964), „Jednom lopov“ (1965), „Devojka na motorciklu“ (1968). Bio je partner Brižit Bardo („Duhovi mrtvih“ baziranom na pričama Edgara Alana Poa) i Romi Šnajder sa kojom je bio i u burnoj ljubavnoj vezi…
Vidno isfrustriran na uvodnoj konferenciji za novinare u danu pred početak 72. Kanskog festivala, a odgovarajući na bučne novinarske napade, umetnički čelnik Tjeri Fremo izgovorio i sledeće: „Ne dodeljujemo Alenu Delonu ‘Nobelovu’ nagradu, već počasnu „Zlatnu palmu“ za njegovu sveukupnu glumačku karijeru koja traje već šest decenija…“. Strasti su se tada bile pomalo stišale i u festivalskoj dvorani tada već 84-godišnjem Delonu svečano je bila uručena nagrada uz proekciju restaurirane kopije Lozijevog filma „Gospodin Klajn“, o problematičnom trgovcu nekretninama i ženskarošu tokom okupacije Francuske 1942. godine, sa Delonom u glavnoj roli. U toj noći čuli su se hvalospevi o njegovoj karijeri i ta noć je značila i festivalsko ispravljanje velike nepravde. Legendarni francuski glumac koji se još 1960. proslavio ulogom Toma Riplija u „Zenitu sunca“, filmu rađenom prema romanu Patriše Hejsmit, a 1963. već dobio „Zlatni globus“ za ulogu u kultnom Viskontijevom „Gepardu“, na Kanskom festivalu u svojoj matičnoj zemlji, nikada nije osvojio nikakvu nagradu. Poštovaocima njegovog lika i dela na filmskom platnu on je sam po sebi bio velika nagrada. Tako je bilo i tako će ostati.
Alen Delon se poslednjih godina svog života borio sa kancerom, bio je zagovornik eutanazije i prava na izbor dostojanstvenog odlaska iz života. U svojoj 89. godini ipak je preminuo u svom domu, okružen svojim najmilijima, svojom decom Alenom Fabijenom, Anuškom i Entonijem i svojim vernim psom Lubom. Porodica je javno zamolila medije za poštovanje njegove privatnosti i njegovog večnog mira.