ANDRIĆ i Kulenović, iako prilično različitog temperamenta, uvažavali su se od prvog susreta i povremeno družili do smrti.
Bosankim Petrovac 1975: Advan Hasić, Ahmet Hromadžić, Branko Ćopić, Đuro Pucar Stari, Skender Kulenović i Gustav Krklec , Foto Arhiv porodice Kulenović
Osim vezanosti za zavičajnu Bosnu i njene kulturne i književne teme, zbližavao ih je odgovoran odnos prema jeziku i njegovim stilskim vrednostima, strogost prema tekstu (sopstvenom i tuđem), ustaljene radne navike i klesanje rukopisa do zadnjeg trena. Obojica su se veoma dobro osećali u Mostaru, i ostavili zanimljive zapise o ovom gradu koji ih je podsećao na Firencu,„grad trgovaca i umetnika“.
Kulenović je prvi put sreo Andrića 1945. godine, kad je stariji pisac iz Beograda došao u posetu Sarajevu. Kulenović ga je, kao tadašnji sekretar Udruženja književnika BiH, predstavio publici na književnoj večeri. Njihovo prijateljstvo bilo je diskretno. Iako je Andrić više puta bio na ručku kod Kulenovićevih, i u Sarajevu i u Beogradu, Kulenović se tek pred Andrićevu smrt bio usudio da mu se obrati sa „ti“. (Andrić je umro 13. marta 1975.) Škrt u ocenama raznorodnih književnih ostvarenja, Andrić nije mogao a da javno ne kaže kako „mi nemamo rasnijeg pesnika od Skendera Kulenovića“. U nekoliko navrata Andrić i Kulenović zajedno su putovali u posetu inostranim književničkim udruženjima. Kulenovićevom sinu Vuku Andrić je zarana predvideo da će biti ili slikar ili muzičar. Postao je muzičar, kao i Vukov sin Vladimir, koji ima zavidnu karijeru kao dirigent u SAD. Povremeno sarađuje, ovde i u Americi, sa našim umetnicima, najradije sa Stefanom Milenkovićem i Majom Bogdanović.
OD VIŠE zajedničkih boravaka u Mostaru, najživopisnije je zabeležen onaj poslednji, iz septembra 1973. Uz dvojicu sad već veterana bili su, nešto mlađi, slikar Zuko Džumhur i pisac Ljubo Jandrić. Ovaj poslednji ostavio je trag o prijatnoj atmosferi u kojoj su se, uz piće, razmenjivale anegdote o Mostarcima i Hercegovcima, i jeo sočni nar ubran sa stabala koje je davno zasadio Aleksa Šantić. Zadirkujući prisutne Hercegovce, među kojima je bio i upravnik mostarskog pozorišta Safet Čišić, Andrić je citirao stihove narodne pesme:
Otkad sam se u Mostar udala, Još se nisam gro’tom nasmijala! Uz glasan smeh, potom su se svi složili da je ta udavača verovatno naletela na nekog doseljenika, a ne na pravog Mostarca…
Kulenović je u tom društvu bio citiran prema izreci da Mostar nije čuven samo po „Veležu“ i vrućinama, već i po – vinu… Tada bi se složno prešlo na žilavku. Odavno je poznato da jeAndrić uz ručak mogao da popije samo čašicu loze i čašu-dve vina. Bio je veoma disciplinovan i u pušenju. Uz kafu bi, posle ručka, popušio samo jednu cigaretu, a dnevno ukupno – osam…
RAZGOVARALO se, prema Andrićevom zapisu, i o politici, ali i tu odmereno, diplomatski, više u simboličkim slikama. U nekom trenutku Andrić je, ne želeći da se upušta u konkretne domaće aktuelnosti, citirao izreku starih Arapa: „Najbolji su oni vladari koji traže društvo mudrih ljudi, a najgori su oni mudri ljudi koji traže društvo vladara.“
U knjizi Sa Ivom Andrićem, objavljenoj 1977, Ljubo Jandrić prenosi i ovaj mostarski dijalog Andrića i Kulenovića o jeziku i pisanju:
Skender: Vrijednost pisca je u svježini jezika.
Andrić: Jezik se razvija, ali i kvari, zagađuje i presušuje poput sarajevske Miljacke. Opao je izbor reči, a i brusiti ih je sve teže.
Skender: Ovdje, u Mostaru, mladi pisci me pitaju da li je tačno ono što si ti, Ivo, kazao o pisanju – da je za pisca važnije da zna brisati nego napisati. Andrić: Neki mladi pisci su to bukvalno shvatili. Oni misle da ja samo brišem i da nemam ništa napisano. Poruči ti njima da je brisanje važno, ali da pisac mora imati šta da izbriše. Važno je i jedno i drugo.
Međutim, lako je savete i mudre izreke davati, ali je teško poslušati i držati ih se…
PROZAIST Antonije Isaković dugo je poznavao i družio se sa Skenderom Kulenovićem – od ratnog susreta do pesnikove smrti (1978). Kao partijski aktivista, urednik NIN-a i direktor „Prosvete“, Isaković je u više mahova arbitrirao u ideološkim sporovima braneći nešto starijeg kolegu. Snažno je podupirao Kulenovićev ulazak u SANU.
Evo Isakovićevog sećanja na prvi susret sa Kulenovićem i Ćopićem: „Kada smo 1942. sa pet proleterskih brigada prešli put Bradina–Konjic i na njoj porušili mostove, saobraćajne uređaje, kao i sve lokomotive i vozove koji su se te noći tu zadesili, označili smo time svoju nameru da krećemo u zapadnu Bosnu, određenije: u Bosansku Krajinu.
I mnogi su od nas ponavljali: ’Krajina, krvava haljina. Videćemo ljute Krajišnike…’
Kako bismo se približavali Krajini, i vodili borbe, oslobađali (Prozor, Duvno, Livno, Glamoč) i neoslobađali neka mesta (Kupres, Bugojno), slušali smo usput priče o Krajišnicima dvojica pisaca, neki Skender i Branko; da su u selu Ribniku u nekoj vodenici gde sede i vazda pišu pesme, priče i kratke komade za priredbe omladine i boraca; uređuju i ispunjavaju bataljonske listove, a čete ih snabdevaju događajima i podvizima.
Mi, proleteri iz Srbije, zavideli smo im na devojkama i na piscima. Ma kakav je to rat sa ženama, i otkud je to moguće kod nas?
Onda je neko dao objašnjenje: da se ceo krajiški narod digao na ustanak; sela su popaljena, preostali stari žive u zemunicama, u kolibama, a mladi ratuju, to je njihov specifikum.
A naš specifikum?
Mi smo bili usukani, ispošćeni monasi najstrožeg reda…
… RAZGREJAN, u novim čarapama, onda čanak kupusa, u meni je milje raslo, upitah jednu ženu:
– Jeli ovo Krajina?
– Nismo glavna, malo smo sa strane, ali smo Krajina – odgovara majka.
Pušio sam duvan, a devojka izrecitova, više otpeva na svoj način jednu partizansku pesmu:
U noći, uz lampu, vezem sitan vez,
to vezem palom drugu mitraljescu…
– A otkud ti ta pesma?
– A otkud bi bila, iz Krajine! Pisali je naši pisci, Skender i Branko.
– Ali, ko?
– Nama je svejedno, neko od njih dvojice.
– A jesi li ih videla?
– Ovako kao tebe. Skender ti je izgledan čovjek. Turčin je, ali je dobar. Naš Turčin. A Branko – vidra, spadalo neko, a duša čovjek.
Nešto kresne, pa zdimi dalje…
KRHO DOBA DETINjSTVA
KULENOVIĆEVE partizanske poeme uglavnom su tumačene uz naglašavanje njihovog pokretačkog i borbenog duha. Ipak, u nekima od njih, istorija i ideologija ustupile su mesto egzistencijalističkom izrazu borbe za goli opstanak. Kao što je, kao senzibilni sedamnaestogodišnjak, u „Ocvalim primulama” otpratio rajsko i krhko doba detinjstva pred ulaskom u ozbiljni i tvrdi život, u Stojanki je izneo raskošno strašni glas zajedničkog stradalnog ruba, tako je u svom poslednjem petodelnom sonetnom nizu (o Baruhu Spinozi) sažeo i lični udes, koji je – savremenici svedoče – s plemenitim, begovskim ponosom podnosio. (Dragan Hamović – 2010.)