ZBIRKA poezije Duška Babića “Pasja zima” (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Novo Sarajevo 2024) izraz je egzistencijalne teskobe, zebnje čoveka bačenog u disharmoničnu i antihumanu savremenost.
Foto: Privatna arhiva
Njegov pogled je, iz aktuelnog svetskog nevremena, usmeren na utemeljujuću prošlost. “Pasja zima” istovremeno je i knjiga nade za svakoga koji usled stalnih iskušenja nije poklekao u veri, koji je s korenima u hrišćanskoj tradiciji, otvoren za više vrednosti, kao i za zavetni duh srpskog naroda.
O tome svedoči pesma “Kao na fresci”, koja otvara zbirku. Zbog njenog tona, topline i svet(l)osti koja iz nje zari, osećamo najpre sveprisustvo ljubavi kao uslova porodične snage. Zato bismo mogli kazati da lirski subjekt, koji se s pozicije odraslog čoveka seća sopstvenog detinjstva i svog “djeda Rada” koji je, izvesno, u tom vremenu za njega bio centralna figura, posve nalikuje junaku pripovedaču iz Ćopićeve “Bašte sljezove boje” koji takođe ima svog “djeda Radu”. Čitajući tu pesmu uočavamo kako se, sasim prirodno, neupitne vrednosti prenose s kolena na koleno, kakav značaj one imaju i za najstarije i za najmlađe članove porodične zajednice, kako se, zbog načina na koji se one prenose mlađima, odvija proces sakralizacije dedinog lika, kako on ostaje trajno prisutan u memoriji svojih potomaka…
Da je mnogo toga u porodičnom i duhovnom svetu lirskog subjekta prava gozba ljubavi svedoči i pesma “Ono što u snu večeramo”. Povlašćeni prostor (san) mesto je zbora “silne čeljadi – od sukurdova i belih pčela”. Samo u njemu moguće je okupiti sva pokolenja, no, čitajući tu pesmu, preplavljuje nas utisak da se skromnost i ispunjenost prisutnih preliva u sve dimenzije, te tako minorizuje profanost sveta, čineći je nevažnom:
“Da večeramo što se našlo / za trpezom nevoljnog posta: / u belom hlebu crno brašno, / ničega dovoljno, a svega dosta. (…) Ono što u snu večeramo, / hrani nas uvek – ovde i tamo”.
Foto promo
Agape ovde moguće je neoskrnaviti, kazuje lirski subjekt, ukoliko čovek poštuje dečji svet – čistotu, ludizam, naivnost, ideju, volju, kreaciju, vedrinu – sve što je potrebno za stvaranje i za opstanak: “Stižu nemile vesti – poplave, zemljotresi / (što na ćupriji nismo na mostu ćemo dati!), / a dole dečja duša zemljine kolače mesi / i sprema opštu gozbu u kraljevskoj palati” (“Dok se igraju deca”).
U kontrastu s tim sakralizovanim svetom, osim prirodnih nesreća, toliko je toga što je (ne)delo onih koji su trpezu odavno napustili – tih novih varvara, što ih je iznedrilo vreme posthumanizma i postkulture. Oni i njihova dela primer su krize ljudskosti, nacionalnog i svakog drugog identiteta, zloupotrebe obdarenosti slobodom i bezobzirnog delanja sa pozicije moći. O tome su druge pesme iz zbirke “Pasja zima” koja je i svojevrsno upozorenje, opomena i stalna molitva kojoj će, izvesno, čitalac hteti da prisustvuje do kraja, u čijoj auri želi da ostane čak i kada se ona završi.
Preporučujemo