Nagrada za „nemerljiv doprinos razvoju flaute u Kini” sigurno je jedna od najlepših i najznačajnijih koje sam dobio u životu, a ovacije koje sam doživeo na sceni, pred najboljim flautistima današnjice dugo ću pamtiti, poručuje Ljubiša Jovanović, naš poznati flautista i profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, iz daleke Kine gde je upravo dobio nagradu za životno delo, na sedmom Internacionalnom festivalu flaute održanom u velikom gradu Ćingdao. I dodaje:
– Fantastična lista gostiju poput solo flautista iz Amsterdama, Pariza, Filadelfije, Frankfurta, Seula, Tokija, uz učešće i naše Ane Kaličanin Radivojević, asistentkinje na FMU i solo flautistkinje Beogradske filharmonije privukla je više od 1200 mladih flautista iz svih krajeva Kine. Moram reći da sam dobro poznavao sve one najtalentovanije, sa kojima sam radio poslednjih godina. Samo prošle godine, u Tjenđinu sam održao časove sa oko 80 đaka i studenata. i od tada sam kontinuirano odlazio u Kinu, održavao koncerte i majstorske radionice širom zemlje. Više puta sam bio i u žirijima svekineskih takmičenja za duvače, na kojima su nagrade bile u vidu instrumenata i stipendija za prestižne svetske muzičke institucije!
Ljubiša Jovanović je nastupao sa nekim od najvećih flautista današnjice. Radio je kao solo flautista Beogradske opere i baleta, Simfonijskog orkestra RTB i Beogradske filharmonije. Osnivač je „Camerate Serbice” i ansambla „Lola Klasik”, a 2013. godine osniva festival klasične muzike BUNT (Beogradska umetnička nova teritorija). Pored komentara o pomenutoj nagradi, Ljubiša Jovanović u razgovoru za naš list otkriva brojne utiske iz Kine.
Sigurno ste bili u prilici da upoznate talentovane flautiste iz Azije. Da li planirate da neki od njih gostuju u Srbiji?
Imam temeljni uvid u sve što se događa u Aziji, zahvaljujući najvećima kao što su Guoljang Han (Kina) i Sinhjung Čo i Juben Kim (Južna Koreja). Ova trojica flautista predvode talas umetnika – duvača koji su zapljusnuli sve kontinente. Sa njima sam i svirao, susrećemo se i razgovaramo o razvoju flaute. U Kini je sada fantastična ekspanzija čudesnih mladih flautista, a posebno bih istakao Xu Ming Kaija koji ima tek 13 godina i istinski je genije. Nikada nisam sreo takvo dete, koje jednostavno sve razume na neki svoj način i sa lakoćom svira napamet apsolutno najteža dela flautskog repertoara. Upravo će on predvoditi nekoliko najboljih mladih flautista koji će od 27. novembra do 9. decembra boraviti u našoj zemlji. Nastupiće prvo na takmičenju „Eberst” u Novom Sadu, a zatim ćemo boraviti sedam dana u Sopotu sa najtalentovanijom decom iz Srbije. Za 7. decembar planiram koncert u Narodnom muzeju, u okviru BUNT festivala na kome će Beograd moći da čuje ove sjajne mlade umetnike!
Sarađivali ste sa uspešnim muzičarima Zapada, ali i sa Istoka, koje se sličnosti ili razlike primećuju u načinu obrazovanja i građenja umetničke karijere?
Trenutno je Zapad u određenoj vrsti krize muzičkog školstva. Razni novi principi obrazovanja se neselektivno primenjuju i na umetnost, muziku i mogu slobodno da kažem da je došlo do ozbiljnog narušavanja sistema. S druge strane, u Kini je izuzetan autoritet profesora. Studenta podržava cela porodica, koja je u stalnom kontaktu sa profesorima. Roditelji žele da njihova deca nauče sve tajne umetnosti, 95 odsto đaka i studenata svira vrhunske instrumente koji koštaju više desetina hiljada dolara, investira se u budućnost dece. Posle jednog takmičenja u Pekingu, najstariji član žirija rekao je nešto što najbolje objašnjava trenutni status flautista u Kini: „Bilo nam je potrebno 25 godina da dostignemo tehnički nivo najboljih flautista na Zapadu, sada nam treba 25 godina da upijemo tradiciju”. To će se i desiti, bez sumnje.
Veoma uspešno u Srbiji vodite festival umetničke muzike BUNT, da li ćete neka iskustva koja ste stekli sada u Kini primeniti?
Oh, puno toga bih primenio veoma rado, ali to nije moguće u našim uslovima. Umetnička muzika u Srbiji ne privlači materijalna sredstva ni državnih struktura, ni sponzora. Mislim da jedan „Exit” košta više od celokupne klasične koncertne delatnosti u Srbiji na godišnjem nivou. U Ćingdau smo bili smešteni u najboljem hotelu u gradu, svi učesnici su dobili iste honorare, uz plaćene putne troškove, a došli su sa svih strana sveta. Ne mogu ni zamisliti koliko je sve koštalo. Sponzori, uglavnom proizvođači instrumenata, bili su zaduženi za fenomenalne večere. BUNT nema novca, naš jedini sponzor je SOKOJ sa 500.000 dinara za izvođenje domaćih dela. Od toga deset odsto se vrati SOKOJ-u za autorska prava, jer imamo sasvim neobičnu naviku da promovišemo savremeno, posebno domaće stvaralaštvo, a to nešto košta. Pomognu nam i neke ambasade za pokrivanje smeštaja ili puta gostiju. Austrijski kulturni forum je naš jedini partner koji kontinuirano stoji iza festivala. Mi nemamo novca više da platimo ni jedan jedini koncert na Kolarcu, gotovo je sa tim. Ideje održavaju BUNT u životu, a ne novac. Za dolazak i boravak kineskih flautista sam spreman da lično učestvujem sa najbližim prijateljima oko dvorane, lokalnih troškova. Put iz Kine plaćaju gosti, sami. S druge strane, neumorni smo promotori „Evrope Nostre” i njenih ciljeva. Učestvujemo i u dva međunarodna projekta, ne znaju šta da rade sa nama, mi im objašnjavamo da nemamo zaposlene profesionalce, da smo nas troje volonteri. Hvataju se za glavu, kako da se obračunaju troškovi? Iskreno, naša sredina je ponekad veoma surova, nekako ljudi stoje sa strane i gledaju koliko ćete izdržati. E, pa ja imam nameru da izdržim, ove godine ćemo imati godinu fenomenalnih mladih izvođača!
Veoma ste organizovani. Kakve nam koncerte pripremate ubuduće?
Uživam u vežbanju i radu kao da sam student. Flauta je moj život, moja strast i zahvaljujući neverovatnoj podršci svoje porodice, omogućeno mi je da se bez ostatka bavim umetnošću, do poslednjeg daha. Samo dan posle povratka iz Kine putujem za Crnu Goru, sa orkestrom „Virtuozi” i sjajnim Bojanom Suđićem. Imamo koncerte u Petrovcu i na Zlatiboru, dok sa kamernim sastavom „Virtuoza” nastupam u Budvi, 31. jula. Zajednički imenitelj svega je muzika. Ona svojom lepotom natkriljuje svakodnevicu koja u današnje vreme nije ružičasta. Uostalom, još kao veoma mladi naučimo da sve ono što se ne može reći ni najbližima, može da se izrazi kroz muzičke fraze i duboku poetiku koja objedinjuje um i emocije. Sasvim dovoljno za ispunjen život!